У протеклим деценијама, многи светски угледни експерти у областима геополитичких истраживања, тврдили су да би у сврху „покоравања Русије“ било потребно да, или потпуно „војничко запоседање“ највећих делова пространстава ове државе; или њено привредно-економско „сакаћење“, уз страховиту међународну политичку изолацију, са обавезним генерисањем перманентне политичке кризе у централним телима организације власти, која би, временом изазвала потпуну дезинтеграцију државно-административних субјеката Руске Федерације, што би неумитно водило до трајне дивергенције у њиховим међусобним релацијама.
Свакако, први описани сценарио у намерама свих вишевековних непријатеља Русије, да ову државу окупирају и „сломе“ оружаним путем, могли бисмо одмах да искључимо, с обзиром да, после моноголске најезде, ниједној великој сили (додуше, са политичког Запада) од „Наполеона до Хитлера“, то до сада, углавном није „полазило за руком“.
Други сценарио био би сигурно извеснији и можда „плодоноснији“.
„Пројекције слома Русије“, путем њене економско-политичке изолације и „исцрпљивања“, уз подстицање „унутардржавне дезинтеграције“ и политичких немира, биле су окоснице научних истраживања у току универзитетских студија Кондолизе Рајс, потоње 66. државне секретарке САД, у време администрације председника Џорџа Буша млађег.
Наиме, у току специјалистичких студија на Департману за међународну политику Универзитета у Денверу (чији је оснивач и декан био чешки дипломата, Јожеф Корбел, отац, такође потоње, 64. државне секретарке САД, недавно преминуле, Мадлен Олбрајт), Кондолиза Рајс стекла је статус научне сараднице и стручњакиње за питања Совјетског Савеза, а касније Русије и постсовјетског простора.
У једном од својих научних радова, с краја седамдесетих година претходног столећа, који је „понео“ наслов „Положај Русије“, Рајсова је нагласила да се један од (парафразирамо): „…извора нестабилности међународног поретка и слабости међународног права крије у чињеници да, сасвим несразмерно, Русија контролише једну осмину светског пространства, на коме су концентрисане највеће резерве природног гаса на планети, уз друге енергенте…те да би за ‘исправљање дате неправде’ било потребно да Русија буде распарчана у пет до осам великих целина, а да би након остварења тог циља, богатство енергетских извора требало да буде равномерно распоређено свим нацијама на планети…“.
Не бисмо морали да познајемо „урадак“, тада младе научнице Рајс, да бисмо открили да „изолација, економско пропадање и евентуални распад Русије“ представљају вишедеценијски циљ правца деловања америчке геополитичке интенције у дипломатији и укупном политичком деловању ове светске суперсиле.
Штавише, сегменти тог циља, у једном тренутку, били су готово и остварени, након пропасти СССР, тачније у деценији суноврата, ионако, катастрофално устројеног совјетског економског и привредног система у Русији, у време владавине Бориса Јељцина.
У последњим годинама мандата првог председника Руске Федерације, као и у првим годинама власти актуелног руског шефа државе, Владимира Путина, ова држава представљала је само „бледу сенку“ некада моћних руско-совјетских империја, који су на том простору егзистирали.
Русија се налазила пред распадом, у коме су, поједине руске губерније или државни субјекти федерације, „тражили начин“ да свој фактички статус самосталности у односу на централне органе у организацији власти у Москви, у потпуности учврсте или легализују.
Док су локални и регионални моћници, попут негдашњих феудалних магната, у делокругу рада својих „купљених“ положаја губернатора и председника аутономних области и република, штитили своје лукративне послове, за то време, попут каквих руских бољара из средњовековног доба, у Москви су „пресудну реч“ имали финансијски олигарси, познатији, као „тајкуни“.
Заправо, „тајкунизација“ Русије има један циклични карактер, када је реч о периодизацији историје ове државе.
У свим историјским епохама, када би слабила моћ државе или њених владара, Русијом би завладали олигарси, који су попут паразита, „исисавали“ богатства и ресурсе ове земље, само како би у повољном тренутку „посегнули“ и за неограниченом политичком моћи „царева“, у чијој „милости“ су и проналазили лагодан живот и велике привилегије.
То је усуд Русије. Моћни владари, попут Путина, успевали би да пословне и друге интересе тих олигарха ускладе са економским и политичким циљевима државе (на различите начине), али успех те „несвете алијансе“, обавезно би пропадао након слабљења власти, пада са власти или смрти тог, конкретног, а моћног владара. Тада би обично настајало „смутное времја“.
(наставља се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Između Pekinga i Brisela – sudbina Rusije (šesti deo)
Преузмите андроид апликацију.
