Од почетка несреће, која је задесила црноморски басен, поставља се питање, из којих разлога је руски председник покренуо ову специјалну војну интервенцију? Још више, остају недоумице, због чега је то учинио, баш у овом тренутку?
Несумњиво, у протеклих осам година од „крвавог Мајдана“ и насилне смене власти у Украјини, отворена питања у вези са сецесионистичким тежњама непризнатих република у Донбасу, као и присаједињење Крима и Севастопоља Руској Федерацији, до крајњих граница оптеретило је руско-украјинске међудржавне и међунационалне односе.
У наведеном периоду, рат је постао свакодневица за непризнате републике Доњецка и Луганска. Понекад је рат имао „нижи, а чешће виши ниво“ интензитета, али, заправо, одвијао се in continuo. До фебруара ове године, у борбама у Донбасу страдало је преко 14 хиљада људи.
Рат у Донбасу, свакако је продуковао ужасне злочине над руским и „проруски опредељеним“ становништвом, а ти злочини почињени су од стране украјинских оружаних и паравојних снага, те са описаног аспекта посматрања дате кризе, Русија је имала изразито морално право, па и обавезу да покуша да заштити овај регион од даљег страдања.
Међутим, опет постављамо питање, због чега Путин ту заштиту није пружио раније, можда и 2014. године, када су помињани злочини били у јеку своје актуелности?
Да ли је руски председник, пуних осам година, заиста очекивао да ће украјинске власти да имплементирају одредбе „споразума из Минска“ или да ће показати спремност да признају присаједињење Крима званичној Москви? Зар стање у Украјини из 2014. године није било много повољније за остварење војно-политичких циљева Русије, које је она индиректно исказала, тек пре месец дана?
Присетимо се – Украјина је тада била у општем политичком расулу, без организоване „централне власти“ и са легитимним и легално изабраним председником Јануковичем, који је био онемогућен у вршењу својих дужности, и то искључиво, због класичног преврата, који је тада изведен у Кијеву.
Постоје озбиљне процене да је у протеклих осам година близу три милиона грађана Украјине напустило своју земљу, те да су ти грађани уточиште пронашли у Руској Федерацији.
Многи од њих били су принуђени да „постану избеглице“, зато што су били означени као „активне присталице Јануковичевог проруског режима“. Заправо, на различите начине, поменута заједница била је ангажована или се налазила у вези са дотадашњим украјинским обавештајно-безбедносним апаратом, а многи припадници те заједнице били су део руководећих структура у оружаним снагама Украјине или у оквиру организације правно-политичког система у овој држави.
Можда бисмо могли да замислимо да је овој заједници Путин наменио неки сличан ангажман у „постратној Украјини“, који је имала и пре 2014. године. У описаним околностима из 2014. године, Путин је могао да пронађе и више простора за остварење својих данашњих, а вероватно и тадашњих циљева у Украјини, само да је онемогућио Јануковича да напусти Кијев и уточиште пронађе у Русији.
Нисмо сигурни да ли би постојао објективан разлог, који би било која институција на политичком Западу могла да употреби, како би делегитимисала евентуални позив Виктора Јануковича, упућен званичној Москви, да Русија изврши војну интервенцију, како би био заштићен уставно-правни поредак тадашње Украјине. Вероватно, у описаном, помало контрафактуалном сценарију, бројали бисмо дане до тренутка када би руске оружане снаге „избиле на Карпате, са којих би упитали остатак Европе и света – ‘да ли још неко има неки проблем са Русијом?’…“
Међутим, тај позив никада није био „упућен“… Један важан разлог, због којег Путин тада није интервенисао можда бисмо могли да пронађемо у чињеници да је после 2016. године, нови „станар Беле куће“ био Дондалд Трамп.
Да је Доналд Трамп остао амерички председник и после избора 2020. године, питање је да ли бисмо на последњој Минхенској безбедносној конференцији у фебруару 2022. године (која је прошла, готово незапажено код већег дела српске јавности, укључујући ту и аутора ових редова), међу закључцима са њених сесија могли да прочитамо и следеће одредбе: „Русија је од 2014. године непријатељ Запада; ширење НАТО у будућности биће усмерено против Русије; руски захтеви за конкретне безбедносне гаранције, неприхватљиви су…“, итд.
Неколико месеци пре наведене конференције, која је на крају продуковала ове потресне и злокобне закључке, оружане снаге Сједињених Америчких Држава стациониране у Немачкој, поставиле су лансирну рампу за нове америчке интерконтиненталне ракете, развијене 2021. године (the LGM-30G Minuteman III version 2021), које су способне да носе нуклеарне бојеве главе, као и ракете средњег домета (до 2000 километара), са огромном разорном моћи и невиђеном прецизношћу (наводно, „способне су“ да погоде и прозор у стамбеној згради, уколико би постојао такав циљ).
Нису ли то били довољни разлози за почетак Путинове интервенције? Није ли Бајден, све време, „мамио Путина“, да Русија, коначно, крене у рат?
(наставља се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Između Pekinga i Brisela – Istorijski slom rusko-ukrajinskog bratstva (treći deo)
Преузмите андроид апликацију.
