У свим претходним блоговима, који су се односили на мучну тему „још увек формално непроглашеног светског рата“, трудили смо се да будемо потпуно објективни, те да без опасног вишка емоција покушамо да представимо и анализирамо историјске и геополитичке околности, које су условиле нови замах украјинске кризе, те узроке почетка специјалне војне интервенције руских оружаних снага у овој црноморској држави.
Са истоветном обавезом у вези са објективношћу излагања покушаћемо да понудимо одређени закључак, када је реч о развоју ове опасне светске геополитичке кризе у ближој или даљој будућности.
Пружили смо извесна уверења или фактицитете у вези са озбиљним пропустима, када је реч о планирању ове ратне операције у врховима војно-политичког руководства Руске Федерације, као и о односу политичког Запада према званичним Кремљу и Кијеву, али и његове улоге у избијању поменуте кризе.
Покушали смо да представимо и једну ретроспективу генезе, историјског развоја и данашњег устројства структуре политичког система у Русији, као и односа овог важног сегмента руског друштва према фундаментима профила националног и духовног идентитета руског народа, али и других народа на просторима некадашњег Руског царства и Совјетског Савеза. Сада је тренутак да покушамо да сагледамо будућност Русије или њену „судбину“, у односу на два велика геополитичка центра у свету – према Бриселу и Пекингу.
Такође, постављамо и питање, која је судбина овог несрећног рата, односно када и на који начин ће он бити коначно завршен?!
Све до пре неколико година, па чак и данас, основни геополитички циљ Русије био је да успостави снажне, партнерске, геополитичке и геоекономске релације са Европском унијом, пре свега са Немачком. Уз велике успоне и падове, „спороходном траком“, модификована, али мудра визија Шарла де Гола, о „Европи, од Атлантика до Владивостока“, добијала је своје лабаве контуре у визијама руских политичких, академских и пословних елита.
На тај начин, био би створен један „геополитички суперконтинент“, где би Русија остала велики извозник енергената и других сировина, а Европска унија би постала снажан ослонац, када је реч о савременим технологијама и продуктима из реда широког дијапазона индустријске производње.
Међутим, тај велики пројекат сада је уништен и о њему не можемо да размишљамо за дужи, вишедеценијски период.
Када је почела интервенција руских оружаних снага у Украјини, многи политичари и аналитичари са Запада отворено су тврдили да ће „кидање свих веза између Европе и САД, са једне и Русије, са друге стране, представљати почетак краха руске економије, а онда и тамошње политичке структуре“. Осим велике инфлације, која је постала фактицитет у целом свету, посебно у Европској унији (где је њена реална, а посматрано уназад, више деценија, историјска стопа достигла и 20 процената), Русија, заправо није економски оштећена у великој мери.
Русија је самодовољна држава, са свим неопходним ресурсима и привредним капацитетима. Велика сила са 150 милиона становника и према величини површине, која улази у њене границе, највећа држава на свету. Уколико посматрамо авиоиндустрију, где руска економија и привреда могу да очекују највеће проблеме (због одсуства могућности да Русија увози опрему за постојеће марке и типове апарата, који се налазе у њеној ваздухопловној флоти), присетимо се да је и Совјетски Савез некоћ производио своје летелице, коришћене и у војне, али и у комерцијалне сврхе.
Комплетна трговина која је била усмерена на ЕУ, сада се убрзано преоријентише и трансформише за потребе непрегледног кинеског тржишта.
О свим аспектима, сигурно незавидног положаја руске економије у 2022. години, информише нас JPMorgan Chase & Co, сигурно најзначајнија, америчка мултинационална инвестициона банка и финансијска група, која нас обавештава да „страхотне санкције политичког Запада нису постигле ефекат, те да ће руска економија задржати своју стабилност“.
Свакако, тиме је руска „судбина“ у једном дужем периоду постала снажно увезана са кинеским глобалним геополитичким интересима. Могли бисмо да кажемо да су Кина и Азија постали трајно „опредељење“ Руске Федерације, када је реч о стратешким партнерствима. О томе сведочи и сама Кина, чије је Министарство спољних послова емитовало снажан протест против позива Групе Седам – најразвијенијих земаља света са политичког Запада, да Кина „ограничи своје релације са Русијом“.
Кина је више пута поновила да остаје поуздан партнер Руској Федерацији, вероватно из једног важног разлога.
Кина је свесна да је „она следећа“, уколико Русија доживи колапс, те да је „она крајњи циљ суманутих САД“ у њиховом последњем походу на политички Исток. Тај поход САД већ је изазвао суноврат немачке и уопште европске економије. Изазвао је највећу кризу од завршетка Другог светског рата, а даље насилно проширење НАТО на границе Русије у балтичким и источноевропским областима прети да услови избијање и нуклеарног рата. Тај поход Запада прети да изазове „нуклеарну олују“ у којој ће прве страдати, управо америчке савезнице на Балтику и на Истоку Европе.
Тај поход прети да рат у Украјини „извезе“ на широке светске, а на првом месту европске меридијане. Нажалост, тај поход и тај рат постају све извеснији…
У циљу спречавања овог сумаболног и суморног сценарија „извоза рата из Украјине“, огласио се украјински председник Володимир Зеленски, који је дословце изјавио: „… Чинимо све да одбранимо све европске вредности у Украјини, тако што нећемо дозволити да било ко други гине у Европи, у борби против Путиновог режима.“ Јасно је да након ове гротескне изјаве, никакав мировни споразум између Русије и Украјине и није могућ. Па побогу несрећни председник, уништене и унесрећене Украјине тврди да он води „свети рат“, али за одбрану „европских вредности“.
Свакако, пожалио се на чињеницу да Украјина још није постала чланица Европске уније, али није се пожалио на околност да Украјина не може да добије овај рат, те да ће његова земља остати једна скрхана, полупразна пустолина, која ће представљати „кусур“ у међусобним надмудривањима и надметањима између Пољске и остатка америчке Европе, са једне и Русије, са друге стране. На било који начин, Русија ће победити у овом рату. Победа ће бити проглашена, можда и након пада „Азовстаља“.
Цена је огромна и плаћена је… „Колико ће коштати Приднестровље, Балтик и ушће Дунава“? Не знамо… Само да цену нико „не намирује у рендгенима“, након пустоши, које остављају те „нуклеарне олује“.
(крај)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Između Pekinga i Brisela – sudbina Rusije (jedanaesti deo)
Преузмите андроид апликацију.
