Почетна > Блог
Блог Свет

Огњен Карановић: Између Пекинга и Брисела – судбина Русије (пети део)

Позната фраза о томе да „у рату прво страда истина“, једноставно је неисправна. У „игри престола“ великих сила истина страда у миру, а у рату јој се „њене убице само подсмевају“.
Фото: Градске инфо

Најбоље доказе ових тврдњи проналазимо у страховитом „пропагандном рату“, који „бесни у Украјини“, месец дана након почетка руске специјалне војне операције или инвазије. Наравно, у овом „вртлогу пропаганде“ можемо да установимо да све сукобљене и „заинтересоване“ стране употребљавају и злоупотребљавају механизме тзв. „меке моћи“, како би код противника изазвали што већу штету.

Ништа то није непознато у „вековним беспућима“ ратовања, још од настанка човечанства.

Информације о десетинама хиљада погинулих руских војника (помиње се и цифра од 44 хиљаде!), стотинама уништених борбених апарата руске ратне авијације, десетинама погинулих највиших официра и команданата руске војне операције у Украјини, незадрживој, неизбежној и догледној пропасти политичко-економског система у Русији (што наговештава и Бајден у свом позиву да је потребно „срушити Путина са власти“), које продукују украјинске власти и медији са политичког Запада, са једне стране; затим, очигледно, изунуђене промене у тактици и плановима руских оружаних снага у Украјини, које званична Москва представља, као „легитимно смењивање различитих фаза“ у својој стратегији ратовања у односу на „кијевске власти“, са друге стране, у суштини су потпуно неважне и истински представљају савршене „егземпларе рушилачке снаге“ политичке и медијске пропаганде у регионалној и светској политичкој кризи, изазваној „ратним пожаром у Украјини“.

Покушајмо да „изолујемо“ фактицитете, када говоримо о наведеним питањима, који би могли да нам помогну да разумемо или предвидимо будући положај Русије након свршетка рата у Украјини, односно њен будући геополитички положај и политичко-економски карактер поменуте велике силе.

Без обзира на фуриозну одбрану украјинских оружаних снага, исход рата биће пораз Украјине. То је несумњиво и неупитно.

Такође, веома је упитно да ли је руска врховна команда планирала извођење „специјалне војне операције“ из „више фаза“, односно на начин, који се огледа и у садашњој констелацији снага на украјинском ратишту.

Озбиљни познаваоци војних доктрина и стратегије ратовања, указаће Вам на чињеницу да су руске снаге овако обимно замишљен опсег војне операције предузели са малим бројем оружаних снага (свега неколико десетина хиљада), а да је, заиста, у почетку изгледало да је основни циљ руске кампање освајање Кијева, уз генерисање ситуације у којој би се украјински војно-политички „врх“, убрзо, определио за одређени формат капитулације (војске или државе).

Међутим, чињеница је да руски војно-политички врх никада није саопштио да се у кампањи, коју је предузео, определио за „блицкриг“ („blitzkrieg“) „модел“ ратовања у Украјини.

Такође, званична Москва више пута је саопштила да „…Кијев није циљ војне кампање у Украјини“. Онда се поставља легитимно питање, због чега су оклопне снаге руске армије, већ у првим сатима од покретања операција, усмерили своје снаге и ратне напоре у правцу украјинске престонице, где су за 48 часова „стигли“ и до кијевских предграђа, само да би тамо остали „укопани и непомични“, већ 33 дана?

Сви који тврде да је ова чињеница доказ страховитог руског пораза и некаквог војног успеха Украјине, у довољној мери не познаје војну доктрину и историју стратегије ратовања руске војске у последњих два до три века.

Наравно, дате доктрине и стратегије прилагођаване су изазовима историјских епоха, профилу непријатеља против којих је Русија ратовала у прошлости, као и опсегу техничко-технолошког развоја различитих видова и врста оружја и оруђа, али срж те доктрине, до данас, остала је непромењена.

Аутор ових редова (иако са потпуног лаичког становишта), казао би да је описана околност велика грешка у руским војним доктринама, што је документовано у историјатима и свих „руских ратова“ у последња два столећа, од руско-турских ратова у XIX веку, Рата против Наполеона, сукоба са „европским силама“ у Кримском рату, Великог рата, Другог светског рата, посебно „чеченских ратова“, па све до Интервенције у Грузији, 2008. године.

У „језгру руског модела ратовања“, налазе се, често конфузно замишљени ратни планови (који се готово никада не остваре, због чега уследи њихова на „брзину осмишљена“ ревизија), као и тактика, у којој у офанзивним операцијама, руска војна команда ангажује мање оружане снаге (када је реч о људским ресурсима), да би након (често) катастрофалних резултата тих офанзива и незадрживог напредовања руских непријатеља, наведена команда предузимала дуготрајне реорганизације.

Након реорганизације, уследила би страховита контраофанзива са значајно увећаним људским ресурсима у квантитативном смислу, која би се након „пировских окршаја“, редовно окончала великом руском победом.

Поменуте оклности, такође, редовно, биле су услов, због којих су Руси у ратовима трпели огромне људске и материјалне губитке, које „меримо у милионима“.

Једини пут када су одступили од дате тактике било је у руској интервенцији против Мађарске револуције 1848. године, када су у незадрживој офанзиви против Лајоша Кошута, већ у старту ангажовали преко 200 хиљада ратника, што се завршило гушењем Револуције у Хабзбуршкој монархији, 1849. године.

(наставља се)

 

Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС

 

Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.

 

Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:

Ognjen Karanović: Između Pekinga i Brisela – Zašto je izbio rat? (četvrti deo)

Преузмите андроид апликацију.