Незамисливо се догодило, те као да се чини да је колективно лудило запосело несавршени разум људски!
Док експлозије од бомби и ракета одјекују украјинским пространствима, након руске војне интервенције, питамо се да ли се свет налази пред амбисом катаклизме новог планетарног оружаног конфликта?
Да ли се човечанству толико досадило, да је спремно да поново „запали светске меридијане“ и то „дивљом ватром“, какву историја није још упамтила?!
Уместо ове прилично суморне представе потенцијалне катаклизме човечанства, можда је наступио тренутак да покушамо да разумемо „геополитички тренутак“, у коме је избио нови замах тзв. „украјинске кризе“.
У претходним блоговима, у којима смо анализирали прву годину мандата америчког председника Џозефа Бајдена, нагласили смо да нова администрација у Белој кући покушава (и очигледно у томе успева) да поново афирмише геополитичку стратегију званичног Вашнгтона, која је била доминантна до времена Трампове администрације.
Циљ је остао јасан – потпуна изолација Русије у односу на светске економске и политичке процесе и стања, са нагласком на напоре Сједињених Америчких Држава да релације између Европске уније и званичне Москве у знатној мери ограничи, ако не и потпуно их укине.
Међутим, наведене околности, неумитно, условиће „препуштање Русије у пуни и нераскидиви челични стисак или загрљај џина са Истока“.
Уколико у овом питању, као услов за разумевање потенцијалног одговора, за тренутак, занемаримо стварне намере администрације председника Џо Бајдена, поменута могућност генерисаће нови биполарни светски поредак, за који не можемо да будемо сигурни, на који начин пружа корист за интересе САД и политичког Запада у целини?!
Можда је „биполарни свет“ и једина намера САД и председника Бајдена, те је индикативна околност, у којој од акутног замаха украјинске кризе у протеклим месецима, Вашингтон упорно наглашава да је потребно и војно заштити „истичне границе“ НАТО у Европи, док, као „вид заштите“ граница Украјине, званичном Кијеву обећава „оштре санкције“ против Руске федерације.
Несумњиво, дати одговор пружа извесно охрабрање да ће рат у Украјини да задржи „регионални карактер“, без обзира на његов интензитет.
Са друге стране, изражена жеља украјинских власти да се придружи у чланство Северноатлантски, уистину представљала је „црвену линију“, за коју је Кремљ више пута нагласио да „неће дозволити да је Кијев пређе“. Били бисмо необјективни, уколико не бисмо подсетили да су поједине одредбе оснивачких прописа и других нормативних аката НАТО прилично децидни у вези са „увођењем“ у чланство држава, које имају отворена или, или чак осетљиво-спорна погранична питања.
Из датих разлога, питамо се на који начин је Украјина имала намеру да имплементира своју жељу да постане чланица Савеза?
Са пуном свешћу о овим чињеницама, дужни смо да поставимо питање због чега је и Русија проблем чланства Украјине у НАТО поставила у категорију једне од црвених линија, које би могле да изврше утицај на Владимира Путина да покрене војну интервенцију против званичног Кијева?
Једном речју, да ли је (и са Истока и са Запада) Украјини речено да остаје део „руског стратешког, политичког и културолошког простора“? Уколико је одговор потврдан, то би значило и да је Русија сагласна са потенцијалним планом Бајдена да на „ковидом сломљеним светским поретком буде изграђен“ један нови, али и те како добро познат геополитички систем биполарног света.
У датој ситуацији, између Брисела, Берлина и Париза, са једне стране и Пекинга са друге стране, Кремљ се определио за „џина са Истока“.
(наставиће се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
