Управо на „трагу“ наше дилеме из претходног дела блога, а која је садржана и у самом наслову теме, можемо да закључимо да, без обзира на потенцијалну вољу Владимира Путина, у вези са питањем будућег, „постратног“, геополитичког положаја Русије, поменути „пут Кремља“, већ је одређен и то само у неколико дана од почетка војне интервенције руских оружаних снага у Украјини.
Несумњиво, уједињени став Европске уније и НАТО у вези са овом кризом, могли бисмо да посматрамо и у контексту пресудног утицаја Сједињених Америчких Држава у овим војно-политичким заједницама и савезима.
Међутим, опредељење 141 државе-чланице Организације Уједињених нација исказано приликом гласања на ванредном заседању њене Генералне скупштине о осуди „агресије Руске федерације на Украјину“, открива једну нову геополитичку слику стварности савременог света, који се очигледно налази у „рушевинама“.
Наиме, управо дати број држава осудио је војну интервенцију Русије, односно те државе гласале су у корист резолуције, док је свега пет држава (укључујући и Русију) било против.
Остали број држава (35) био је уздржан или није ни приступио гласању. Занимљиво, међу уздржанима нашла се и Народна Република Кина, Венецуела, Куба, као и неке државе, које су и чланице Уговора о колективној безбедности (ОДКБ).
Да ли бисмо били објективни, уколико бисмо тврдили да је став свих ових земаља, заправо резултат пресудног утицаја САД на њихове позиције у области спољне политике?! Шта нам открива и ова позиција Кине? Да ли се званични Пекинг, као највећи увозник робе широке потрошње у САД, плаши да би судбину сличну Русији, могла да доживи и Кина, сада кад је „западни свет намирисао крв“, због споре и несигурне војне кампање Москве у Украјини?!
Уз незапамћени медијски, политички и економски рат и изолацију једне велике силе, каква је Русија, коју би поуку званична Москва требало да препозна у описаној констелацији опредељења унутар Уједињених нација, а у поводу њене интервенције у Украјини, као и у ширем контексту?
Одавно преживела „руска школа спољне политике“, установљена након победе над Наполеоном 1812. године (дефанзивни интервенционизам и „конгресна дипломатија“), па и раније, као и совјетски модел „обавештајне дипломатије“, показали су се недораслим у савременим геополитичким изазовима.
Такође, материјалистички приступ у односима према историјском праву руске државе, када је реч о њеним релацијама са земљама у кавкаском, европском и средњоазијском региону, наслеђен из комунистичко-совјетске епохе, успорава сваки процес афирмисања руског „националног духа“, спремности на одрицања колективитета, те истовремено сузбија свест о „заједничкој судбини“ руског народа.
Због чега је то важно? У комбинацији са „тромом“ руском и совјетском „школом спољне политике“, материјалистички приступ ограничава свест код руских политичких елита у акцијама заштите њихових државних, националних, а у вези са њима и територијалних интереса.
На пример, један од разлога, због којих Путин није војно интервенисао у Украјини 2014. године (у неким ширим размерама), те на тај начин реализовао „снове десничара о повратку Русије на Дњепар“, налази се у материјалистичком приступу Кремља у решавању овог питања.
Процена Путинове администрације била је да би даљим територијалним ширењем Русије у Украјини, „Москва добила око двадесет милиона гладних уста“, што би представљало ново оптерећење за ионако незавидан „руски државни буџет“. Свакако, дати принцип оштро је супростављен интересима „империјалне свести“ код дела руског обавештајно-безбедносног апарата и политичких елита.
Међутим, политичка логика „империјалне свести“ код дела руских политичких елита, наслеђена из царистичког периода, материјализована је у процесима решавања питања статуса Чеченије.
Након страховитог војног пораза исламистичких и терористичких снага чеченских сепаратиста, у поступцима пацификације земље, „обновљен је царистички модел“ организације власти, који је до 1917. године примењиван у освојеним или ослобођеним земљама у Русији.
Једноставно, Русија је пронашла савезника у личности Рамзана Кадирова (чеч. Къадири Ахьмадан кIант Рамзан, рус. Рамзан Ахматович-Кадыров), који је на персонално-институционалном принципу вазално повезан са званичном Московом, те у њено име, као својеврстан „намесник“ управља „царском земљом“ или „крајином“.
Тај модел може да пружи резултате у интеграцији неког „одметнутог региона“, али као и сваки вазални однос, пре свега, зависи од „уговорних релација заинтересованих субјеката“. Очигледно, идентитетско питање у Украјини, имало је другачији развој.
(наставља се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Između Pekinga i Brisela – Rat u Ukrajini (prvi deo)
Преузмите андроид апликацију.
