Од почетка руске интервенције против кијевског режима, из држава политичког Запада „чујемо најаве“ (како је време пролазило, све гласније) о „потреби оснивања новог ад хок Међународног кривичног суда за кажњавање ратних злочина почињених у Украјини“.
Несумњиво, читаоцима у нашој земљи поменуте најаве „изазивају веома бурне емотивне реакције“, односно снажно их подсећају на период од пре три деценије, кад је на потпуно нелегалан начин формиран, такође ад хок трибунал у Хагу, надлежан за истраживање и кажњавање ратних злочина почињених на територији бивше Југославији у ратовима из деведесетих година претходног столећа.
У чину оснивања Међународног кривичног суда за бившу Југославију (противно нормама међународног јавног права и „регулама“ Уједињених нација) тада је учествовала и Руска Федерација (додуше, почетком наредног миленијума Русија је снажно критиковала нечастан рад ове добрано обрукане квазиправосудне, а заправо политичке институције) и никада није оспорила подршку оснивању Хашког трибунала.
Присетимо се да је један од основних задатака у раду Хашког трибунала (чије активности нису окончане, те су и настављене у оквиру „занимљивог института“, тзв. међународног резидуалног механизма основаног 2010. године, на основу одлуке Савета безбедности УН) био да, поред кажњавања злочинаца и „генерисања правде за њихове жртве“, такође „афирмише помирење између сукобљених страна и њихових народа“.
Радом Хашког трибунала, ниједан од тих његових „сакралних задатака“ није остварен. Није ни могао бити, јер већ након оснивања тог „суда“ постало је јасно да је циљ његовог рада имао само политичку димензију. Било је потребно „судски санкционисати“ наратив о кривици српског народа и његових тадашњих политичких и војних представника за сукобе и грађанске ратове на простору бивше СФРЈ, али и маргинализовати улогу међународног фактора, пре свих политичког Запада у „разбијању друге Југославије“.
То је и постигнуто. Сада, уз постојећи, „опробан рецепт – поново ради Трибунал“. Не би требало да зачуде наше читаоце разлози, због којих нам је најава оснивања Међународног кривичног суда за ратне злочине почињене у Украјини „разбудила мучне успомене на рад Хашког трибунала“.
Европски парламент је у недавно усвојеној резолуцији затражио од држава чланица да, у блиској сарадњи са Украјином и међународном заједницом, ЕУ подстакне стварање специјалног међународног суда за кривично гоњење руског политичког и војног руководства и њихових савезника. Убрзо, министри правосуђа држава ЕУ усвојили су закључак о почетку рада на оснивању наведеног суда.
Након тог састанка у Стокхолму (на коме је путем видео-линка присуствовао и украјински министар правде, али не и руски) саопштено је: „Канцеларија главног тужиоца Шведске и тужиоци за ратне злочине из шведског тужилаштва су поделили своја искуства из претходних тужилаштава за ратне злочине, а Еуроџаст је представио нову базу података за доказе. Министри су затим разговарали о наученим лекцијама и најбољим праксама за кривично гоњење кључних међународних злочина у Украјини“.
Такође, комесар за правосуђе ЕУ, Дидије Рејндерс на конференцији за штампу после министарског састанка изјавио је: „Први пут нам се отварају велике могућности да радимо на креирању инстанце за међународне злочине … На креирању судске инстанце, процедура и законских решења раде земље чланице, треће земље и Међународни кривични суд и то је прекретница не само за починиоце руске агресије, него и за цео свет, за злочине свих врста“.
Рејндерс каже да извештаји са терена у Украјини упућују на то да је у тој земљи почињено 65.000 наводних ратних злочина, а 14 држава чланица су започеле истраге. Дакле, још није ни формиран суд, не постоји тужилаштво, нити његови органи за прикупљање доказа, тек су почеле извесне истраге злочина у зони ратних дејстава (нисмо сигурни колико такве истраге и могу да буду ефикасне, баш због постојећих околности), али већ је познато да ће тај „суд“ судити, а вероватно и пресудити руском државном и војном врху да су криви за почињене ратне злочине, иако још нису, нити су могли да буду „правосудно оптужени“.
Украјински злочини се ни не помињу, па би неко можда стекао утисак да украјинске оружане снаге нису ни способне да чине било која кривична дела!
Ова трагикомична, апосолутно политички конструисана, карикатурална „прича“ о суду и правди, необично подсећа на подизање оптужница против политичко-војног државног врха СР Југославије за ратне злочине наводно почињене над косметским Албанцима у мају 1999. године, док је још трајала агресија НАТО на Србију и Црну Гору и то у ситуацији, када ниједан представник Тужилаштва ондашњег Хашког трибунала није ни могао да покрене било какву истрагу у јужној српској покрајини, која би доказима поткрепила објављене оптужнице против Слободана Милошевића, Николе Шаиновића, Влајка Стојиљковића и других.
Занимљив је и покушај детерминисања механизама за оснивање новог међународног суда за ратне злочине. Наводи се да би суд могао да има седиште (а где би друго) у Хагу. Такође, Дидије Рејндерс није говорио истину када је казао да се први пут „…отварају велике могућности да радимо на креирању инстанце за међународне злочине…“. Прво, сви знамо да постоји легалан Међународни кривични суд, основан 2002. године, на основу тзв. Римских протокола из 1998. године, који су потписани и ратификовани од стране 123 државе-чланице УН (међу којима су све државе-чланице ЕУ, али и Украјина, која је потписала Римске протоколе, које још није ратификовала).
Према томе, зашто би представљало препреку овом суду да покрене истраге наводних злочина, који су почињени од било којих учесника у рату у Украјини?! Зашто је потребно оснивање новог суда, са сумњивом, „политички и геополитички обојеном“ структуром, надлежностима, задацима и са недефинисаним надлежностима, али „оснивачким механизмима“?! Одговор је сраман, али истовремено и веома једноставан.
На првом месту, једини легалан, међународни кривични суд није прихваћен или признат од стране САД, али ни од стране Кине и Русије. Са друге стране, чак и када би тај суд водио судске поступке у вези са кривичним делима почињеним у Украјини, резултати рада ове међународне институције, не би нужно морали да „поткрепе жељени наратив о рату у Украјини“. На тај начин, могућност продуковања „политичке мапе света без Русије“, била би знатно умањена.
Из тих разлога, политички Запад поново је одлучио да „заобиђе УН“, да игнорише постојеће процедуре и већ установљене међународне институције које би једине могле да буду надлежне за покретање правосудних процеса, те се одлучио за стварање једног „преког, инквизиционог, политичког суда“, чије су надлежности, структура, и процедуре крајње сумњиви, али који (истовремено) има јасан политички задатак. У односу на Хашки трибунал за Југославију, политички задаци у вези са руско-украјинским ратом, данас се ни не прикривају.
Јасно је обзнањено да ће суд процесуирати Владимира Путина, представнике руске државе и њихове савезнике у свету (макар формално, Хашки трибунал за Југославију судио је држављанима свих сукобљених земаља у ратовима из деведесетих). Овај пут, политички Запад ни не позива се на искуства или јурисдикцију УН (Хашки трибунал за Југославију, противно утврђеним процедурама основан је од стране Савета безбедности).
Сасвим је јасно да није утврђено на основу којих координата су установљене надлежности ЕУ у оснивању тог будућег суда. Најављена је и могућност да тај суд има „хибридни карактер“, при чему би његово седиште било у Украјини, док би процедуре у вези са радом трибунала обухватале прописе из области међународног кривичног права, „домаћег“ украјинског правосудног система, са судијама који би били именовани од стране Европске уније.
Нисмо сигурни да ли су процедуре, структура и механизми рада тог будућег суда разумљиви и самим његовим оснивачима. Ништа то не смета! Воз је одавно отишао из станице и неће се зауставити све до Владивостока… а можда ни до Вашингтона… Време ће показати!
(крај)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
