Без обзира на реторику политичара у многим изборним кампањама, не постоји ниједна европска земља, у којој изборне циклусе прати општа недоумица, код политичке или широке јавности, да ли ће она наставити „свој живот“ и након завршетка поменутог циклуса.
Осим, када је реч о Босни и Херцеговини и Републици Српској. На изборима у другим европским државама, грађани се, евентуално опредељују у вези са курсом и дискурсом националне политике, али никако не „воде дебате“ око „смисла или могућности“ постојања сопствене земље.
Међутим, у Босни и Херцеговини, нису спроведени ниједни избори (за различите нивое у организацији власти у овој држави) од 1996. године, а да централна тема у вези са опредељем бирачког тела није се односила, управо на питање да ли ће БиХ и Република Српска опстати након исказивања бирачке воље!
Интересантно, само у веома „изолованим ситуацијама“ или ретким случајевима у току тих, готово двадесет изборних циклуса, постављало се питање опстанка, можда и „најупитније творевине“ (после Привремених приштинских институција на Космету) на целокупном европском континенту, а то је Федерација Босне и Херцеговине, са својим „чудновато“ устројеним кантонима.
Тако је и овај пут, на почетку још једне изборне године и у току политичке кампање, која увелико траје, пред Опште изборе, крајем 2022. године.
Перманентна политичка криза, која деценијама паралише функционалност Федерације Босне и Херцеговине и у ситуацији када влада овог ентитета, након избора из 2018. године, није никада ни изабрана и где наведени ентитет улази у четврту годину привременог буџетског финансирања, кулминирала је крахом преговора о изменама изборног закона, који је требало да „амортизује“ даљи процес мајоризације хрватског народа у БиХ и „сузбије“ тежње „политичког Сарајева“ да поништи хрватски национални идентитет у овом ентитету.
Међутим, чини нам се да ови фактицитети нису заокупили неку посебно вредну пажњу вечно присутне међународне заједнице (читајмо – „политичког Запада“), када је реч о њиховим „протекторским погледима“ на политичку кризу у БиХ. Напротив, учинили су све, па и иницирали „акцију“ свесрдне помоћи бошњачком сегменту „политичког Сарајева“, у њиховим напорима да фокус политичке кризе у БиХ „пребаце“ из Федерације БиХ у Републику Српску.
И у томе су, нажалост и успели.
Сада нико не говори о Федерацији, већ по „старом добром обичају“ и наративу, „негованим“ од деведесетих година претходног столећа, удружене снаге „политичког Запада и Сарајева“, тврде да је Република Српска генератор кризе у БиХ, због саме чињенице да Додик никада није пристао да имплементира некакву „фантомску креатуру“ од „политичког процеса“, којег су представници бошњачких политичких елита, Европске уније, Сједињених Америчких Држава и НАТО, назвали „бриселском фазом“ развоја БиХ, која је требало да уследи након „дејтонске“.
Све су то антидејтонске конструкције намере ових чинилаца и генератора кризе у БиХ, да ову државу устроје као „благо“ децентрализовану и регионализовану, унитарну државу, где би описана конституција требало да „у оковима контроле држи“, пре свих, Бошњаке и то од стране српског и хрватског чиниоца, уз надзор „светских камера“ из Вашингтона и Брисела.
Изговор да је та „бриселска фаза“ потребна ради стабилизације државе и њених евроинтеграција, више је него жалосна.
У том случају, барем пет држава-чланица ЕУ требало би одмах да изгубе своје позиције у овој наднационалној заједници, из разлога што имају изразито комплексно државно уређење.
Међутим, постављамо питање, због чега је у делу јавности створен утисак да је опозиција у Републици Српској показала сагласност са ставовима „политичког Сарајева и Запада“, када је усвојила становиште, према којем су акције Додика и Владе Републике Српске у вези са „политиком враћања одузетих надлежности Републике Српске“ са државног нивоа на органе наведеног ентитета, заправо политички, предизборни маневар српског члана Председништва БиХ, који би могао да ову државу „одгурне“, чак и у рат.
Да ли је на тај начин опозиција одлучила да подржи „преношење“ постојеће кризе из Федерације БиХ у Републику Српску? Зар намера „страног фактора“ и „политичког Сарајева“ да у склопу најављене реформе статуса и пописа некакве државне имовине БиХ, чиме би Република Српска изгубила право власништва над својим природним ресурсима (водама, шумама и енергентима), није био довољан разлог да политичке снаге у Републици Српској не поставе своје интересе у јединствен фронт? Постоји ли, од претходног лета, исказано јединство српске политичке сцене у Српској?
(наставиће се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
