Kada je u vreme obeležavanja sedamdesetogodišnjice pobede socijalističke revolucije i osnivanja Narodne Republike Kine, 2019. godine najavljeno održavanje XX kongresa Komunističke partije Kine za april 2020. godine, „središnji mediji“ na političkom Zapadu okarakterisali su predstojeći „generalni skup kineksih komunista“, kao „istorijski samit“ od koga će zavisiti i sudbina generalnog sekretara KPK i predsednika NR Kine, Si Đipinga.
Bilo je mnogo „teoretičara društvene stvarnosti“, posebno sa već pominjanog političkog Zapada, koji su izbijanje pandemije Kovida-19 postavljali u neposrednu vezu sa „neodređenim političkim potresima“ u samom vrhu kineske Partije i države.
Pominjale su se i neverovatne vesti da je pandemija „pokrenuta“ sa ciljem „održanja na vlasti“ ili „zbacivanja sa vlasti“ Si Đipinga, te da se početkom 2020. godine u Kini dogodio prevrat sa „nerazjašnjenim posledicama“.
Naravno, ove spekulacije gtrebalo bi da postavimo u ravan „pripovedanja sa margina savremene zbilje“, iz razloga što ne postoji nijedan dokaz da su se politički i geopolitički procesi u Kini ili na globalnom nivou posle izbijanja pandemije odvijali na opisani način, kao i sa navedenim uzrocima.
Međutim, potpuno je jasno da u izrazito kompleksnom kineskom političko-pravnom sistemu postoji izražena podvojenost u partijskim strukturama još od Velikog oslobodilačkog rata i Revolucije od pre osam ili devet decenija, koju savremena sociološka terminologija evropsko-američke naučne provenijencije determiniše kao „frakcionaško delovanje“ ili „frakcionašku prirodu“ Komunističke partije Kine.
Nesumnjivo, određene, pre svih kadrovske promene u strukturama KPK odvijale su se još od dolaska Si Đipinga na mesto generalnog sekretara Partije i predsednika Centralne vojne komisije, 2012. i 2013. godine.
Dakle, u proteklih deset godina dogodila se uistinu opsežna smena generacija, što predstavlja jedan od osnovnih principa u radu KPK još od vremena reformi Deng Sjaopinga. Međutim, te promene nisu uključile i sada nespornog „vođu kineskog komunizma i Dalekoistočnog zmaja“.
Postavljamo pitanje da li su višegodišnje pripreme za održavanje, a potom i višemesečno odlaganje početka rada XX kongresa KPK bili motivisani unatrpartijskim sukobima, kao svojevrsnom otporu pojedinih frakcija mogućnosti (koja je na kraju i realizovana) da Si Điping i po treći put dobije poverenje delagata u „Velikoj sali naroda“ u Pekingu, odnosno da li su postojala ozbiljnija sporenja u vezi sa vođstvom kineskog predsednika i ako jesu, kojim postulatima su ona bila uzrokovana?
Svakako, izborom Si Đipinga za treći mandat na poziciji prvog rukovodioca, odnosno generalnog sekretara KPK napušten je višedecnijski princip o frekventnijoj smenjivosti vrhovnog partijskog i državnog rukovodstva u Kini.
U proteklih deset godina Si Điping utemeljio je svoj uticaj u Partiji i državi u okvirima potreba „političkog prgamatizma“, ali istovremeno postao je i veoma značajan politički i duhovni ideolog „kineskog puta u socijalizam“ ili kako navedeni kurs i diskurs zvaničnog Pekinga tumači politički Zapad, koji i optužuje predsednika Sija za autoritarizam, generalni sekretar KPK detaljno je snkretizovao sve analize nezaustavljive „trajektorije“ NR Kine prema „globalnoj dominaciji“, na prvom mestu u Aziji,a potom i na celoj planeti.
Si Điping nije izvršio nikakav prevrat, koji bi mu omogućio sadašnju poziciju, pa i rezultate, odnosno zaključke upravo završenog XX kongresa. Odluka da povlačenje kolektivnog rukovodstva unutar Stalnog komiteta ili Politbiroa Partije ne prati, istovremeno i odlazak aktuelnog predsednika NR Kine sa njegovih položaja statutarno je utemljena u principe delatnosti Partije još na prethodnom kongresu KPK.
Navedena činjenica ne isključuje izvesnu mogućnost da su postojali otpori prema predsedniku Siju unutar armijskih ili partijsko-frakcionaških struktura, posebno u odnosu na Si Đipingovu geopolitičku platformu „relaksacije odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama“, naročito nakon svršetka mandata Donalda Trampa u Beloj kući.
Ne zaboravimo, u periodu rasta tenzija između zvaničnih Vašingtona i Pekinga, a u vezi sa drskom posetom predsednice Predstavničkog doma Kongresa SAD Nensi Pelosi Tajpeju, pojavile su se nikad dokazane informacije da je Si Điping bio uhapšenm, te da je određeno vreme proveo u „kućnom pritvoru“, kako bi udovoljio zahtevima pojedinih armijskih i frakcionaških struktura u Partiji.
Međutim, vidimo da je rad Kongresa Partije uz predstavljanje njegovih zaključaka predstavljao „trijumf“ političke doktrine Si Đipinga.
Fundament očiglednih personalnih i kolektivno-kadrovskih promena u vrhu KPK trebalo bi da potražimo u okolnostima napora za realizacijom planova o preporodu kineske privredne i političke moći, gde je potrebno održati simbiozu socijalistički uređenih socijalnih oidnosa u kineksom društvu sa politikom slobodnog tržišta za kinesku privredu i ekonomiju.
Procenjeno je da je za dati cilj, uspona NR Kine u red privredno i vojno-političkih razvijenih zemalja sveta do 2049. godine i stogodišnjice formiranje moderne kineske države, potrebno odlagati neminovni oružani sukob sa SAD, održati princip „osvežavanja personalnog sastava“ kolektivnih partijskih i državnih organa vlasti uz afirmisanje snažnog uticaja i autoriteta predsednika Kine i generalnog sekretara Partije.
Upravo, opisane smernice ostale su i zaključci XX kongresa Komunističke partije Kine. Ispravnost navedene doktrine Si Đipinga i KPK ogleda se i u činjenici da projekcija Međunarodnog monetarnog fonda za 2022. godinu ukazuje da će rast BDP Evrozone biti 3,1%, a u NR Kini 3,2%.
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Ognjen Karanović: Evropska politička zajednica – uzaludna odbrana istočnih granica EU?
Preuzmite android aplikaciju.
