Без обзира на, условно речено, „неутралне“ поруке Габријела Ескобара, саопштене у току његове посете Босни и Херцеговини, претње санкцијама Републици Српској, настављене су и то са појачаним интензитетом. Које околности су условиле тај појачани интензитет негативне реторике и, прилично „агресиван став“, који исказују представници бриселске администрације, званичног Вашингтона, а још више власти појединих земаља у регионау западног Балкана, према Републици Српској? Покушајмо да објаснимо новонасталу ситуацију, путем анализирања неколико важних чињеница.
У току последњих двадесет и шест година од потписивања и почетка имплементације Дејтонског споразума, путем интервенционизма, односно примене фамозних „бонских овлашћења“ високих представника, притиском међународне заједнице, пре свих „политичког Запада“, те одлукама Уставног суда Босне и Херцеговине, Република Српска је остала без својих 144 надлежности.
Било би потпуно немогуће да сада набројимо и друге, појединачне, одлуке, тј. интервенције високих представника и Уставног суда БиХ, које су додатно дерогирале и оне надлежности Републике Српске, па и Федерације Босне и Херцеговине, које нису формално укинуте у протеклих неколико деценија.
Сасвим објективно, морамо да приметимо да је од времена успона политичког утицаја Србије, од 2012. године, те јачања улоге Русије у глобалној политици, уз паралелан период слабљења Европске уније, односно интензивирања структуралне кризе у овој наднационалној заједници, „политика бонских овлашћења“ високих представника, постепено остајала без стварних ефеката или је примењивана у знатно „оскуднијој“ мери.
Тачније, та политика је лагано уступала „место“ утицају накарадне, антидејтонске, противуставне, тзв. „судске праксе“ Уставног суда Босне и Херцеговине, која је за циљ поставила коначно реализовање прекомпозиције политичке и правне структуре овде државе или једноставније речено, слабљење ентитета до „нивоа њихове непрепознатљивости и излишности“.
„Судијска олигархија“, која је сконцентрисана у саставу Уставног суда, чијом делатношћу и даље „господаре“ три члана из иностранства (које предлаже тзв. Управни одбор Савета за имплементацију мира у БиХ) и два члана из реда бошњачког народа, путем наведене, тзв. „судске праксе“, постала је истински „творац права и законодавства“ у овој чудноватој држави.
На описане начине, Босна и Херцеговина утврђује се у контроверзном статусу јединствене државе на свету, где „четири странца“ и два грађанина ове земље (оба из само једне конститутивне националне заједнице, иако у Босни и Херцеговини постоје три конститутивна народа), представљају носиоце укупне законодавне власти, творце и коначне тумаче свих политичких процеса и самог уставног устројства ове државе.
Свакако, уз делатност високог представника, од овог лета на веома споран начин, изабраног Кристијана Шмита, морамо још да нагласимо да ниједна демократска држава на свету, а такође ни континентални правни систем, једноставно не познаје на овај начин замишљени сплет концентрације законодавне, судске и, генерално политичке моћи у „рукама“ свега шесторо људи, од којих су већина држављани неких других земаља, а не државе у којој „ту незаконити додељену им моћ“.
Не морамо ни да помињемо да је овај, вишедеценијски систем, успостављен без утемељења у Дејтонском споразуму, нити у резолуцијама Савета безбедности Уједињених нација, којима су Дејтонски и Париски мировни споразум потврђени и усвојени од међународне заједнице, још 1995. године.
Постављамо логично питање, који је коначни циљ „политичког Запада“ у примени ове једностране, „антиентитеске“, а многи кажу, сасвим оправдано и антисрпске, па и антихрватске политике у Босни и Херцеговини?
Већ смо нагласили да су политички процеси у Босни и Херцеговини, као и геополитички однос глобалних сила и чинилаца светске политике према овој држави, увек и умногоме, зависили од међусобних односа између Турске, Саудијске Арабије и Израела, као и од њихових релација са глобалном суперсилом – Сједињеним Америчким Државама.
Резултат ових политичких и меритократских релација, често се огледао у вољи „политичког Запада“ да БиХ буде преуређена у складу са унитаристичким принципа, при чему је „ова глобални политички сектор“, редовно излазио у сусрет политичким тежњама бошњачких грађанских и националистичких елита.
„Унитарна Босна“, разлог због кога је избио грађански рат у БиХ, временом је постала опсесија појединих утицајних центара политичке моћи на „политичком Западу“.
Постало је јасно, да лицемерним декларисањем опредељења за заштиту интегритета Дејтонског споразума и устава БиХ, „ментори и спонзори унитаристичког принципа“ са „Запада“, заправо настоје да изврше структурне промене правно-политичког система у овој држави, па да, онда у неколико корака, од „државе са високим степеном регионалне децентрализације“, без атрибута државности за регионалне јединице, Босна и Херцеговина постане класична, просто уређена, унитарна држава.
Како рекосмо, као да су сви они заборавили да је то управо био разлог због којег је ова земља доживела страховити, крвави, четворогодишњи рат.
(наставља се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
