Уместо да уложи напор у циљу заштите међународног јавног права, посебно у контексту очувања Дејтонског мировног споразума, те постојећег уставног поретка Босне и Херцеговине, „политички Запад“ својим, за сада, „декларативним акцијама“, у последњих неколико дана потпуно се „удаљава“ од норми међународног јавног права и наводног циља оличеног у две и по деценије дугој и неуспешној политици очувања одавно „прокуваног и увек кипећег босанског лонца“.
Пре неколико дана, некадашњи високи представник за БиХ (OHR), Волфганг Петрич изјавио је да „…не види светло на крају босанскохерцеговачког тунела…“, те да је „установу“ високог представника требало одавно укинути.
Наиме, Петрич је направио паралелу између судбине „западне интервенције у Авганистину“ и мисије међународне заједнице, пре свих НАТО, у Босни и Херцеговини.
Нагласио је сасвим оправдане тврдње да су „Сједињене Америчке Државе и НАТО“, као и у случају Авганистана, потпуно занемарили историјске процесе и стања у Босни и Херцеговини, као и традицију устројства међунационалних односа у комплетном региону западног Балкана, када су одлучили да „експресно, већ кроз неколико година“ и готово насилно, преуреде и уставну структуру и сам мировни процес, који је и „изнедрио“ ту уставну структуру у овој држави, а све у циљу уважавања искључиво бошњачких политичких захтева (не можемо да кажемо и националних интереса), када је у питању „опскурни и недосањани мит о бошњачкој унитарној Босни“.
Такође, Петрич је сагласан са мишљењем да ниједан међународни протекторат, па ни онај санкционисан од стране Уједињених нација, не би смео да има „век трајања“ дужи од десет или дванаест година.
Међутим, поучне речи овог искусног аустријског дипломате, као да „не одјекују довољно у тамним коридорима моћи на политичком Западу“. На недавно завршеном самиту шефова дипломатија земаља чланица НАТО „изражена је забринутост“, искључиво због политичких потеза Милорада Додика, као и „посвећеност“ наведеног војно-политичког савеза напорима у циљу измене дејтонске структуре БиХ. Такође, пружена је и подршка одавно „преживелој“ и контрапродуктивној улози установе ОХР у БиХ.
У духу своје „колонијалне и империјалистичке прошлости“, када је у питању политичка криза у БиХ, чини нам се, да су „најдаље отишли Британци“.
Наиме, Доњи дом Парламента Уједињеног краљевства расправљао је о кризи у БиХ, те је усвојио и закључке у вези са овом темом, који су се садржајно снажно „ослонили“ предложена решења са самита министара спољних послова држава НАТО у Риги. Такође, тзв. високи представник Кристијан Шмит добио је и прилику да се обрати посланицима у британском парламенту.
У британској политичкој јавности нико није посебно евалуирао непојмљиву чињеницу да парламент једне државе усваја одлуке у вези са политичком кризом у другој сувереној земљи.
Свакако, ниједно политичко тело у Великој Британији или у структурама НАТО није разматрао узроке кризе у фнкционисању Босне и Херцеговине, а посебно није показао интересовање за фактицитет да једина истинска и практично неотклоњива криза уставне функционалности постоји у Федерацији Босне и Херцеговине, где још нису имплементирани резултати са претходних општих избора у БиХ, због чега је актуелна влада овог ентитета, на чијем челу се налази у једном тренутку ухапшени премијер, и даље у техничком мандату (што ће и остати најмање до наредних општих избора 2022. године).
Уставом БиХ и Дејтонским споразумом загарантовано право хрватске конститутивне националне заједнице да њено бирачко тело и колективитет бирају члана Председништва Босне и Херцеговине из реда хрватског народа, непрестано дерогирају бошњачке политичке елите и политичке организације.
Из датих разлога, управо оне саботирају могућност измене изборног закона у БиХ, који би отклонио ово брутално гажење и понижавање колективних националних права хрватског народа, због чега водеће хрватске политичке партије и националне организације и захтевају да изменама изборног закона буде предвиђена обавеза да хрватског члана Председништва државе бирају грађани само у доминантно „хрватским срединама“ Западне Херцеговине, Посавине и Средње Босне у Федерацији Босне и Херцеговине.
Поменнута околност условила је јачање одавно присутног, неформалног „српско- хрватског савеза“ у Босни и Херцеговини, где постоји сагласност између два конститутивна колективитета о заштити минималних националних интереса српског и хрватског народа пред агресивним, чак и милитантним „насртајима“ бошњачког народа и дела „политичког Запада“, усмерених према циљу „изградње унитарне Босне и Херцеговине“, без присуства српског и хрватског идентитета у овој земљи.
(наставља се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
