Претходних неколико месеци, непојмљиво велико узбуђење у политичкој јавности региона Западног Балкана, али и у појединим центрима „светске моћи“, изазвала је једна именичка синтагма – „српски свет“.
Не залазећи превише у меритум појма, организатори „олујних“ прослава етноцидног уништавања српског идентитета из 1995. године, у Хрватској; негатори постојања Српске Православне Цркве и српског националног идентитета у Црној Гори, из Подгорице; следбеници (чак и биолошки) принципа из „Исламске декларације“, Алије Изетбеговића, из Сарајева; политички заточници идеје о „Великој Албанији“ (која је и програмска основа њихових победа на изборима), из Приштине; као и неговатељи „југословенских магли и испарања“, из редова дела ванпарламентарне, несистемске политичке опозиције и духовно посрнуле интелектуалне елите из чувених „београдског и новосадског круга двојке“, унисоно су „гракнули“, да „српски свет“ прети да разори њихов, „скоро, па савршен свет духовно, политички и економски раздробљених и завађених полуколонијалних државица са поменутим центрима на Балкану“, где би, нпр. за „београдски и новосадски круг двојке“, тај „њихов свет“, био потпуно савршен, када би „васкрснула“ нека нова Југославија, али овај пут са центром у Загребу, а не више у „омрзнутом и реметилачком Београду“, српском центру данашње, перспективне и у економско-политичком погледу, једине стабилне и суверене државе на Западном Балкану.
Додуше, као заточници Титове визије о „слабашној Србији у јакој Југославији“, њима је прихватљива и идеја о „југословенској интеграцији“ без Србије и Срба, где се у политичкој теорији и пракси ослањају на најекстремније погледе свих балканских шовинистичких интелектуално-политичких елита антисрпске провенијенције, али и хистерије.
Уосталом, они тако и замишљају „европске интеграције“ Западног Балкана. Сви поменути протагонисти наведених политичких стремљења, сада су пронашли још један дискурс у свом окупљању – отпор „политици српског света“.
Шта би требало да буде спорно у овој синтагми и идеји?
За тај одговор, морали бисмо претходно да објаснимо и значење дате синтагме. Српски свет је традиционални народни појам са културно-географским, језичким, филозофским, духовним и политичким значењем.
Истовремено, он би могао да буде и синоним изразу српство. Такође, аналоган је и изразима код других нација, попут француске – La Monde français, руске – Русский мир, немачке – Die deutsche Welt, италијанске – La mondo Italiano, румунске – Lumea Romaneasca, британске/америчке – The English World, итд.
У најширем смислу, појам „српски свет“ обухвата идеју јачања кохезије српског народа, који живи расут диљем светских меридијана, али посебно у неколико западнобалканских држава, насталих распадом Југославије.
Као и у случају набројаних народа у Европи и свету, овај термин и појам присутан је у српском језику, уметности, науци и, уопште култури, још од средине XIX века. Помиње га Јован Јовановић Змај у песми „Малена“; Жарко Лазаревић у песми „Српски свет“; Владимир Ћоровић у „Историји српског народа“.
Код српских и хрватских читалаца на крају претпрошлог столећа велики успех остварила је популарна књига, едукативног карактера, „Српски свет“, аутора Петра М. Никетића. „Лист за народно јавне, привредне просветне и забавне ствари“ из 1881. године, било је популарно периодично издање, публиковано у Новом Саду и то под називом „Српски свет“.
Многи угледни Новосађани, попут Нике Максимовића, Светозара Милетића, Михаила Полит-Десанчића, и других, били су пренумеранти овог периодичног издања.
Војислав Сандић био је власник и главни и одговорни уредник четири броја илустровано-забавног листа „Српски свет“, који је објављиван у Београду, 1908. године. У 37 бројева, 1913. и 1914. године, у Новом Саду, излазио је тројезични илустровани лист „Српски свет“/Srbsky svet/Serbische welt“ (на српском, словачком и немачком језику), а његов уредник био је Каменко Суботић.
Увидом у историјат овог појма и његове аналогне природе са европским и светским појмовима истоветног карактера, питамо се, из којих разлога, било која политичка власт и њихове националне елите код западнобалканских држава, у „идеји српског света“ препознају некакав „баук савремене политичке збиље“.
Зашто је проблематична идеја и намера српских интелектуалаца, државника и политичара да, нпр. ученици и студенти српске националности, који живе у државама Региона (поштујући позитивне прописе у тим земљама), школују се на основама усаглашених просветних система; да постоји заједнички „економски простор“; да се успостави или одржи, те афирмише јединствени „духовни и културни простор“ у заједници српског етноса; да ојачају и политичке везе у колективитету једног народа (што гарантује, нпр. и Дејтонски споразум, кад је реч о специјалним и паралелним везама између Србије и Српске); да међудржавне границе не представљају непремостиву баријеру унутарнационалне интеракције за грађане тих земаља, итд.
Зар сви набројани циљеви „српског света“ не представљају вредности „европских интеграција“, које су међу многим европским народима одавно реализоване, а чијим закономерностима, наводно, ове, у „конзервативизму гета“, учаурене елите и њихове земље, теже?!
Зашто њих, као и њихове поједине политичке покровитеље у светским центрима моћи (попут Берлина) плаши та суверенистичка позиција Србије и њене владе?
Да ли истоветни фобични разлози владају њиховим поступцима, када критикују и одбијају доктрину председника Србије, Александра Вучића, оличену у иницијативи „Отворени Балкан“, те овај подухват имплементације „европских вредности“ на Балкану, чак називају и (гле, апсурда) „реализацијом политике српског света“?
Као и свим санкилотима, овим „учауреним објектима“ мондијализма, из разлога што су им стране (нове), па самим тим и неразумљиве, истовремено су и неприхватљиве било које интеграције (европске или балканске), које подразумевају важно учешће српског народа и државе Србије у њима.
Неприхватљиве су и зато што „српски свет“, али и „Отворени Балкан“ руше све шовинистичке креације, од „Велике Албаније“, преко „Хрватске на Дрини“, до „Црне Горе у Хрватској“ и „великобошњачке унитарне Босне“, без Срба и Хрвата…
А у том свету, вероватно не би било посла ни за оне „кругодвојкашке санкилоте“ из Београда и Новог Сада!
Претходни ауторски текст Огњена Карановића о војно-политичкој и злочиначкој акцији „Олуја која не пролази“, можете прочитати овде.
Аутор: Огњен Карановић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
