Најузбудљивији сегмент спољнополитичке „офанзиве“ администрације председника Бајдена, на истеку прве године њеног мандата, откривамо у новом „замаху“ украјинске кризе, за који, многи светски медији и аналитичари (посебно они са политичког Запада) тврде да би могла да изазове глобалну катастрофу у виду „нуклеарне катаклизме“ Трећег светског рата.
Да ли су Сједињене Америчке Државе и Џо Бајден, заиста, спремни да изазову рат између Украјине и Русије и да ли бисмо у таквим, не толико, хипотетичким условима, америчког председника могли да окривимо и за чињеницу да је у првој години мандата успео да цео свет или, макар „само европски Исток“, „одгурне“ у ратну катастрофу?!
Тврдоглаво инсистирање политичког Запада, пре свих САД, да комплетном „непосредном комшилуку или дворишту“ Руске Федерације, буде дозвољено пуноправно или придружено чланство у систему војно-политичке колективне безбедности, управо, тог Запада, изазива претњу, у којој би тензије на руско-украјинским границама, могле да „експлодирају“ у отворени регионални оружани конфликт.
Потенцијално, тај конфликт могао би да буде претња и за „светски мир“.
Након Авганистана, постали смо сведоци, веома интензивне, готово „агресивне“ дипломатске, па и војно-политичке „офанзиве“ САД на различитим „политичким меридијанима“ у свету, од западног Балкана, средње Азије и Блиског истока, па све до Украјине.
Могли бисмо да закључимо да Бајден насумично и истовремено „отвара“ неколико, планетарно осетљивих „политичких фронтова“, и то са циљем сузбијања, било којег утицаја Русије ван њених, међународно признатих граница (уколико судимо на основу „грешке“ или „недопустивог незнања“, које је исказала британска шефица дипломатије, приликом састанка са Сергејом Лавровом, а у вези са областима у Руској Федерацији, онда бисмо могли да закључимо да политички Запад негира суверенитет Русије и у њеним међународно признатим границама).
Међутим, присуство стотину хиљада припадника оружаних снага Руске Федерације у близини границе са Украјином, те актуелне, десетодневне, заједничке војне вежбе руских и белоруских оружаних снага, званична Москва оправдава чињеницом да су саме украјинске власти, још пре неколико месеци, најавиле снажну офанзиву против Донбаса, а нико разуман, ваљда, не очекује да би Русија, „мирно и немо“ посматрала ратну акцију против њених сународника (мада, „јој не би било по први пут“), која би могла да „изроди“ неки нови покољ, сличан оном у Одеси из 2014. године.
Са друге стране, Бајденове САД и Велика Британија, непрестано охрабрују иницијативе званичног Кијева, у вези са придруживањем Украјине Североатланском савезу (НАТО).
Од било које акције украјинских војних снага у Донбасу, дата могућност представља истинску бојазан за руске стратешке интересе у црноморском басену.
Када је у питању потенцијална војна акција Русије у Украјини, Кремљ, па и званични Кијев, а посебно тамошњи медији, непрестано истичу да се такве могућности развоја актуелне кризе, пренаглашавају у медијима и политичким врховима земаља на политичком Западу, који су и „креирали утисак о атмосфери колективног лудила и ратне психозе“.
Комплетна „атмосфера“ помало подсећа на чувени „лов на вештице“ с почетка овог столећа, када су Буш млађи и Блер тврдили да Садам Хусеин поседује (никад пронађено) оружје за масовно уништавање, те да је Ирак спреман да изврши инвазију на своје суседне земље!
Као што знамо, наведене тврдње злоупотребљене су, као разлог за покретање инвазије на Ирак. Са једне стране, Бајден и Џон Саливан, амбасадор САД у Москви, наглашавају да „Русија има намеру да изврши инвазију на Украјину, али да не поседују доказе да ли је потенцијална акција већ одобрена или наређена“, а са друге стране, позивају своје грађане, који тренутно бораве у тој црноморској држави, да је из безбедносних разлога, што пре напусте, јер, како каже амерички председник: „Сједињене Државе неће послати војску у Украјину, у циљу евакуације америчких држављана“.
Управо, у овој необичној „једначини“, можда бисмо могли да препознамо стварне намере Џо Бајдена, које происходе из ове хаотичне стратегије Беле куће у односу према својој „вечној Немези“ – Русији?! Основни правац деловања председника Бајдена усмерен је према политици „раздвајања“ Кине и Русије, али и у спречавању зближавања Европске уније и Русије.
Још пре Брегзита, слабости Европске уније биле су изражене, а посебно „имитација важности њеног утицаја на глобалне геополитичке процесе“.
Након одласка Ангеле Меркел са власти и та имитација почела је да „бледи“. Није непознато да и у Европи и у Русији постоји свест да би геополитички и економски простор „од Атлантика до Владивостока“ представљао истинског глобалног чиниоца, где би у међусобној трговини „Европа Русији понудила нове технологије, а Русија Европи енергенте по повољним ценама“.
(наставиће се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
