Анте Старчевић је својим сталним негирањем постојања Срба у Хрватској и Славонији постепено утицао на јавно мњење које је током деценија постајало пријемчиво за такву идеју која ће кулминирати током постојања НДХ.
Његови стални покушаји да дефинише област Велике Хрватске која би обухватила Босну и Херцеговину, Далмацију, Црну Гору и велике области Србије, налазила је уплива и код клерикалних кругова.
Иако је сам Старчевић знао да наступа антиклерикално симбиоза његових идеја са упливом клерикализма била је подлога за идејно окупљање усташког покрета, о чему је доста писано.
Иако је пред крај политичке каријере заједно са Јосипом Франком напустио Странку права и основао Чисту странку права то није мењало на правцима деловања свих фракција његове некадашње странке.
Прве велике антисрпске демонстрације 1895. у Загребу приликом посете цара Франца Јозефа, дело су праваша.
Иако се наравно покушавао умањити значај ових напада на Српску банку, Српску цркву и српске институције, остаје утисак да се није страховало ни од присуства самог цара, да се поцепа српска застава или разбије просторија Српске банке. Релативизација догађаја да је у питању шака заведених студената и група неодговорних младића, била је карактеристика која ће трајати годинама.
Српске елите су олако прелазиле преко ових догађаја. Сам Милетић у догађајима везаним за Хрватско-угарску нагодбу и њену ревизију (1868, 1873), подржавао захтеве хрватских елита, искрено, надајући се да ће заузврат Срби добити своју равноправност.
То се није догодило у том моменту. Такве ситуације у којима ће српске елите бити принуђене да безусловно подрже идеју хрватског историјског и државног права биће константа у политичком животу.
Касније ће између два рата околности те политике бити заборављене глорификацијом Штросмајера, или после Другог рата површним и неодговорним прихватањем тезе о великосрпској хегемони и сл.
Први пут српски патријарх Георгије Бранковић био је опкољен и вређан, док је његова кочија оштећена.
У питању је био октобар 1895. Стога догађаји из 1941, морају бити посматрани у контексту политике која је имала озбиљан континуитет. Слични догађаји десили су се и 1899. и 1902 године.
Загребачки Србобран пренео је вест у целости у којој је стајало да се ”Око два сата, у непријатној ситуацији се нашао српски патријарх. Можда је претерано рећи да је српски првојерарх једва избегао линч светине, али ако се зна да му је кочија била опкољена, да му се добацивало да крепа, да је гађан камењем, и да је било покушаја да се скине грб патријаршије са врата кочије, а да је све време био без заштите, ситуација није била безазлена. Кочијаш једва успео да избегне разуларену масу.
Чак је поново интервенисла жандармерија, а било је и рањених. После тога камењем је гађана друга страна цркве, олтарска, а по извештајима полиције, ситуација је постајала критична.
Од загребачког пароха Амвросија Павловића је затражено да откључа цркву и скине заставу. Биланс је био крајње забрињавајући. Полупани су сви прозори на цркви, шездесет стакала на црквеној кући, а мастило је просуто по Српској банци и цркви.“
Епизода је завршена писањем радикала: Што се тиче напада на српску цркву он је окарактерисан као дивљаштво, и када човек помисли да су бесни Азијати Турци штедели српске цркве и манастире, када човек помисли да су недавно код цариградског покоља, једино у православним црквама нађоше Јермени заштите за себе и свој угрожени живот, онда морамо дубоко уздахнути што су данас у деветнаестом веку, веку просвете- и Турци сто пута бољи и човечнији од хрватских Европљана.
Српски народ, као да је знао да ће једном имати прилике да се огледа са грознијим Турцима од самих Турака, па је зато и рекао да ће друмови пожељети Турака али Турака више бити неће.
Радикали су осули праву паљбу по Анти Старчевићу и хрватској интелигенцији која је окомила на Србе, тврдећи да је постало бљутаво и да човек не може да се не смеје када чује похвале о хрватској култури, како Хрвати носе западну културу на исток или како је Загреб јужнословенски Париз.
Још једном је изречена опомена да Срби у Хрватској морају водити рачуна кога подржавају и са ким сарађују.
Анте Старчевић је преминуо годину дана касније, а епитет Отац домовине остао је да живи у дугом периоду и после тога. Његови настављачи, а на првом месту Јосип Франк настављали су политику Старчевића, али и са далеко утицајнијим везама у дворским круговима.
Наставиће се…
Аутор: Проф. др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
