Оно што је некада од хране долазило с војвођанских салаша, представља настанак војвођанске кухиње. Бурни историјски догађаји и миграције становништва такође су овде оставили неизбрисив траг у кулинарству.
Неко воли да каже да је војвођанска кухиња мешавина севера, југа, истока и запада како региона, тако и Европе.
Преко двадесетак нација које живе у Војводини и Новом Саду, на свој начин су “печатирале” рецептима све оно што се нуди у домаћинствима и угоститељским објектима.
Домаћу шунку, чварке, кобасице, јаја, сланину, кулен и разне врсте сирева и поврћа, као предјело или део кетеринга, можете очекивати у готово свим приватним и пословним приликама када је реч о добром залогају.
Вековима уназад војвођанска села била су позната по јатима гусака којих данас има све мање, али од тих времена остао је онај термин “жута супа”.
Управо гушчије месо даје јој ту златножуту боју. Ретка су места по Новом Саду и Војводини где се она данас припрема, али њено место па чак и име “жута” верно носи кокошја или пилећа супа.
За разлику од других делова Србије где је чешће на менију чорба или нешто “мршавија” мешавина куваног меса и поврћа, што баш и не подсећа на супу каква се једе у Војводини и Новом Саду, овде по неким старим рецептурама додатни облици од резанаца, таране и кнедли од џигерице посебно имају задатак да појачају комплетан ритуал обедовања “жуте супе”.
Често се уз кувано месо и поврће из ње, служе разни сосеви и пире или печени кромпир, што све заједно чини чувену комбинацију названу “ринфлајш”. Сос од парадајза, рена или мирођије најчешћи је не само уз “ринфлајш”, него и уз неко печење.
Најконкретнији пример утицаја мађарске кухиње овде је припремање паприкаша или гулаша. Кувају се јако зачињени највише млевеном црвеном паприком, која у умереној количини подстиче варење и даје специфичан укус, било да је реч о свињском, пилећем или јагњећем месу.
Невероватан број јела од теста у Војводини и Новом Саду свакодневно је на свим менијима о којем год добу дана или ноћи да је реч.
Насуво са сиром или маком, мекике, крофне, пите са сиром, разним воћем и поврћем, стране туристе, који то пробају први пут, оставе “без даха”. Поготово, ако на крају неке од гозби као десерт буде штрудла с маком, вишњама, гомбоце са шљивама или пита бундевара.
То је отприлике оно што је на неки начин брендирано, а не треба занемарити и чувене рибље чорбе и специјалитете од рибе с обзиром на то да су Нови Сад и цела Војводина нераскидиво повезани с многобројним рекама, каналима и водом уопште.
Последњих година због друштвено-политичких прилика и неприлика Нови Сад је постао невероватно већи по броју становништа и организацији живота уопште.
То што је економски, универзитетски, културни и привредни центар целе Војводине и што је близу главног града Србије, Београда, који је на свој начин доживео невероватну експанзију, Нови Сад је понуду хране прилагодио и томе.
На пример, млађим страним туристима невероватно је занимљиво и укусно наравно, све оно што се продаје на улици под термином “брза храна”.
Може се рећи да су индекс сендвичи (новосадски бренд), пљескавице са роштиља и пица на парче специјалитети у којима омладина како наша, тако и страна највише ужива.
Добар део ресторана у Новом Саду и Војводини и даље “форсира” оно што се од главних јела овде такође сматра традиционалном кухињом, а то је месо печено на роштиљу, сарма, пасуљ са сувим ребрима и јагњетина на ражњу.
Први српски кувар штампан је захваљујући јеромонаху Јеротеју из Манастира Крушедол. Он га је припремио и објавио 1855. године, а пре њега Захарија Орфелин је прву књигу са куварским рецептима, у Сремским Карловцима, издао још крајем 18. века.
После овог текста не преостаје Вам ништа друго него да се упутите ка некој чарди или неком од многобројих салаша око Новог Сада па да у пракси поновите оно што сте прочитали.
