Књижевност је можда и најзахвалнија уметност за описивање градова, на тај начин да се читаоци могу видети како ходају његовим улицама, удишу његов ваздух и упознају његове становнике. Место где се одиграва радња често у романима преузима важну улогу у самој фабули, постаје њен активни чинилац, тако да аутентичност приче зависи баш од средине у којој се одиграва.
Нови Сад је пре свега због своје лепоте, али и мултикултуризма био инспирација многим писцима који су његов асфалт искористили као подобно тло за урезивање својеврсне поруке читаоцима. Нови Сад је у овим делима овековечен кроз историјске догађаје, свакодневне приче, али и фрагменте сећања.
„Новосадски покољ“ (1961), Ерих Кош
Један од највећих злочина у историји Новог Сада био је подлога за трећи роман српског писца, јеврејског порекла. Вођен патњом коју је, због своје крвне лозе, доживљавао лично, академик Ерих Кош приказао је сав злочин Новосадске рације, али је својим литерарним умећем осим страдања приказао и свакодневне приче Новосађана у то време, које су учиниле роман „питким“ за читаоце и служили као својеврсна анестезија потребна за читање о новосадском покољу.
Након што им је Коштове транскрипте уступио његов син, Јеврејска општина Нови Сад је објавила роман 1961. године, 19 година након бруталног страдања при којем је убијено између 3.000 и 4.000 људи. Овај роман до дан данас важи за књигу која на веродостојан начин описује највећи злочин у Војводини за време Другог светског рата.
„Мемоари једног макроа“ (1967), Ласло Вегел
Колико је Мађарски писац волео Нови Сад јесте доказ да је он био за више његових дела . Прво и по многима најбоље које је произвело Вегелово перо јесте роман „Мемоари једног макроа“.
Радња овог романа се одиграва током 60-тих година у Новом Саду и прати Буба и његове пријатеље који без икакве перспективе дане проводе на улици, вечери у локалима, а ако и стигну до факултета, а тамо углавном пружају пасивни отпор, али заправо не успевају изрећи шта их тачно мучи. У потрази за било каквим послом, Буб наилази на инжењера који га ангажује да кришом снима жене у компромитујућим позама и потом их уцјењује. Ипак, кад Бубова најбоља пријатељица одлучи да прекине животарење и крене у Трогир са надобудним писцем, са њеним одласком мења се и Бубова реалност.
Написано у облику дневника, али без датума и година, овај безвременски роман бави се егзистенцијалним питањима на особен, али и свима близак начин. „Мемоари једног макроа“ актуелни су међу нашом публиком и дан данас и доказују како су бољке савременог и социјалистичког друштва итекако сличне. Ово је роман града, улице и асфалта, по многима је у њему Вегел предвидео чувену револуцију 1968. године. Александар Тишма је ово дело назвао „првим урбаним романом о Новом Саду“.
„Употреба човека“ (1976), Александар Тишма
Наравно да са ове листе не може да изостане, по многима највеће име новосадске књижевности – Александар Тишма. Иако су многи његова дела стационирана у Новом Саду и његовој околини, у роману „Употреба човека“ ће сваки читалац из Новог Сада пронаћи део свог града и самим тим део себе и сећања које попут магнета за фрижидер, данас качи на само њему познато место, за којим посегне када жели да доживи носталгију.
Овај роман се може сматрати малом ратном енциклопедијом Новог Сада, јер садржи предратну, ратну и послератну причу „Српске Атине“. Говори п неколико породица које су живеле пре, током и после Другог светског рата и о последицама које је рат оставио на човека уопште. Уништење на колективном и индивидуалном плану показује на који начин рат неумитно (зло)употребљава човека. Протагонисти романа припадају различитим етничким групама, чиме се ратна атмосфра додатно потцртава.
“Употреба човека” почиње са професорицом немачког језика која долази у Нови Сад, купује дивну бележницу у књижари и почиње да пише дневник. Кроз њен дневник упознајемо породицу Вере Кронер, породицу Средоја Лазукића и породицу њеног најбољег друга Милинка. Говори о томе како је Нови Сад живео свој процват, у њем је грађанско друштво живело у спокоју, одлазили су на опере, ишли на часове немачког језика и на часове плеса, све док није дошао рат. Од тог момента све подсећа на кошмар у којем више не важе никаква правила и где је једино важно како преживети.
Нови Сад као сценографија сукоба, мржње, али и тананих осећања, који су приспели у малу средину са различитим досељеницима, у визурама јунака добија различите карактеристике, које нам дају занимљиву слику Новог Сада током бурних историјских догађаја.
Овај Тишмин роман награђен је Нолитовом и Ниновом наградом, а нема сумње да је уз „Вере и завере“ овај роман најдражи новосадској публици.
„Киша и хартија“ (2004), Владимир Тасић
Још један роман добитник Нинове награде чија фабула се одвија у Новом Саду јесте дело „новосадског Канађанина“ Владимира Тасића, који је за овај роман покупио и Виталову награду.
Овај роман се може посматрати као „повратничко сведочанство“ у Нови Сад. Главни лик романа и приповедач је емигранткиња Тања, која се после неког времена због притиска прошлости и ближњих враћа у Нови Сад. Ипак од самог почетка она нас уводи у контекст друштва које више не постоји, друштва повезаног са детињством у Новом Саду, које се постепено мењало и изродило у необјашњиви крах.
Кроз призму приповедача сусрећемо се и са другим ликовима емигрантима (Соњом, Жоржом, Нестором и Ђуром) који напуштају свој град Нови Сад, који више не препознају. Новонастала ситуација која Нови Сад претвара у „New Sad“ (као у шаљивом натпису на шољи за млеко приповедача Тање) натераће ове људе да постану емигранти и да свој сан о достојном животу пронађу у иностранству.
Заплет овог романа се огледа у сазнању, да та емиграција не води у свет снова, већ у сурови свет развијеног капитализма. Успостављањем дискурса протеста и оспоравања насталог на основу контекста Запада, Тасић условљава мотиве обрнуте емиграције, и од многих ликова начинити емигранте повратнике. Сви емигранти сусрешће се на тераси небодера у Њујорку и схватити да у судару са реалношћу која их окружује жале за Новим Садом, из неког времена које више не постоји.
У роману се спомињу аутентична новосадска места и њихови карактери, па иако оптерећен бројним скретањима у нарацији, Нови Сад испливава из текста на један сасвим неочекиван начин и приближава нам она добро позната места и људе са сасвим новим осећањем.
„Неопланта или Обећана земља“ (2013), Ласло Вегел
Други Вегелов роман који је нашао место на овој листи јесте меланхолична али не исувише сентиментална посвета Новом Саду. „Неопланта“ је латински назив за Нови Сад, а Вегел у овом роману исписује интимну, субјективну, ироничну историју Новог Сада, ослањајући се пре свега на своје сећање, на приче и ћаскања, дакле на све оно што из перспективе науке, нема вредност документа, али што је најважнија, можда и једина грађа једног писца.
У овом делу ликови и њихови односи условљени су местом, а јединство радње – или мноштва радњи – држи, опет, сам град, Нови Сад. Ненаметљиви приповедач појављује се готово као тихи сведок, записничар који само бележи оно што види.
Миљенко Јерговић је поводом овог романа рекао да „Добар читалац не би могао наслутити разлоге због којих неки људи оду, а неки не могу ни по цену живота”, што нам довољно говори о начину на који је исприповедана ова хроника. Ово је сага о новосадским породицама које су пронашле свој пут кроз све немиле и комичне догађаје у неком историјском тренутку, а која се, као и свака добра универзална „прича” увек може пресликати и на садашњост.
Преузмите андроид апликацију.
