Неки ће рећи да је панк већ дуже време у сенци “mainstream“ културе, те да га је њено једноличје прогутало. Други ће, ипак, заговарати другу тезу… Панк је морао да умре како би преживео.
И као многе значајне личности које тек постхумно добију признање за свој лик и дело, смрт панка у Новом Саду, тек сада, када га има тек у обрисима, натерала нас је да размишљамо шта је то што је он заправо представљао за наше подручје.
Шта је то панк?
Панк је субкултура карактеристична за младе људе. Настао је седамдесетих година у Великој Британији, док је у Југославији највише био заступљен на просторима данашње Хрватске и наравно, у колевци сваке различитости и одступања од досадног, у нашем Новом Саду.
Он поседује своју посебну идеологију, а прати га и сасвим другачији визуелни идентитет. То значи да ћете панкере препознати из авиона, да ли по новој зеленој или црвеној крести на глави, поцепаној одећи, кожњаку са нитнама, мартинкама или пирсинзима на најнеобичнијим местима.
Ова идеологија се, заправо, базира на противљењу сваком наметнутом центру моћи, те ако би се морао пронаћи одређени синоним за овај покрет, сви Новосађани би се једногласно сложили да би то био бунт.
View this post on Instagram
Зашто је панк заживео баш у Новом Саду?
Овај покрет младалачке побуне тежио је да буде дивљи и слободан од свих комерцијалних утицаја. Група младих људи, која је била иновативна и пре свега гласна, одважила се да живи другачије, још онда, у времену у коме култура није била ни упола оштећена као данас.
Испитивање наметнутих стереотипа и стандарда је, ономад, било уобичајено колико је данас прелиставање штампе ујутру.
Наш град и данас је успео да одржи ту своју ноту мултикултуралности, па није ни чудо што је један покрет који је у својој основи имао пропагирање једнакости овде пустио своје најјаче корене.
Дајући све од себе да буду другачији и “прст у око“ тадашњој “mainstream“ култури, млади Новосађани рушили су пред собом све могуће калупе у које су покушавали да их сместе, те изражавали своји идеологију гласније и од саме музике коју су свирали.
Млади анархисти су осамдесетих година у нашем граду, као субкултурна већина која је доминирала, колевку панка сместили у Дунавску улицу.
Сваки панкер, било да је само слушао ову врсту музике и покушао да издвоји себе из једноличног сивила тадашњег Новог Сада, или је тукао у неки инструмент стварајући одређене звуке, које би они сматрали за музику а наше баке се запитале каква је то бука, потврдиће да је управо та улица била почетак и крај сваке идеје о слободи.
Новосадски клинци деведесетих година су формулисали државу као непријатеља, те су се сви заједно окупили против тог непријатеља исказивајући своје незадовољство кроз стварање – самим тим је и музичка сцена била јача него икада.
Иако није било издавачких кућа, сцена је сама по себи била виталнија, а млади панкери калили су се тако што су стално свирали.
“Пекиншка патка“, “Atheist Rap’’, “Ритам нереда“, “Обојени програм“, “Врисак генерације“ и “GBB“ само су неки од бендова који су успели да пронађу канале којима ће стићи и до оних који нису били заљубљеници у овај покрет, али само прави, истински, панкери знају да се суштина панка скривала у оним најалтернативнијим и непознатијим делима неафирмисаних гаражних бендова.
Некадашња места на којима се скупљала новосадска панкерска омладина, махом су срушена и замењена неким новим просторима у којима се данас окупља сасвим другачији тип људи.
Међутим, неке студентске организације се и даље стоички труде да одрже макар један талас ове културе код нас. Тако је у “Фабрици“ и ове године одржан “To be punk“ фестивал.
Да ли је панк заправо мртав?
Сматра се да је панк у неком моменту осамдесетих доживео свој тотални врхунац а да је затим окусио и потпуно нестајање.
Време га је, истина, толико загушило да је од силне ватре која је горела у младима који су желели да се разликују, остао само жар који лагано тиња, а ускоро му се назире потпуно гашење.
Колико је некада тежила да се разликује, данашња омладина тежи да сви личе једни на друге и да сви буду некако посебни, али на исти начин.
Негде сам прочитала да је панк, заправо, идеја, а да је идеја нешто што не може бити уништено. Панк сцена и данас постоји, додуше тихо, али због тога не губи на значају.
Поставља се питање колико је панка још остало у оним старим Новосађанима, да ли се тај жар разспламса макар једном годишње када се традиционално одржи “Концерт године“ и да ли су у озбиљности родитељства и живота одраслих заборавили колико бунт може да буде забаван?
Преузмите андроид апликацију.
