Мало је ствари на свету које могу обликовати људске судбине, па и читаве нације, подстицати промене у друштву и промене у разумевању стварности, а једна од је таквих ствари је, свакако, књига.
Пошто је Нови Сад кроз историју био познат по својој писаној речи, ми ћемо вас у овом тексту повести на историјско путовање кроз осврт на занимљивости из књижевног живота Новог Сада, а открићете и због чега је овај град културе, заправо,“ град књиге“.
„Unesco“ је 1995. год. за Светски дан књиге и ауторских права прогласио 23. април, а Новосађани већ више од 230 година могу да купе књиге у некој од новосадских књижара. То није ни чудно, ако се узме у обзир да је Нови Сад био културни и политички центар, који је давао подстрек и директиву за културно-просветни, политички и привредни живот народа који су живели у овим крајевима.
Штампарска, издавачка и књижарска делатност била је веома развијена и представља непроцењиву вредност у историји Новог Сада. То је огромно богатство у историјској баштини овог града, које се може мерити са најразвијенијим књишким фондовима далеко већих и старијих европских градова.
У овом граду је било средиште и повремене штампе, јер, као што је рекао М. Ердујхељи, „овде станује најбогатија, најобразованија и најнезависнија интелигенција угарских Срба“.
Центар новосадског штампарства
Пред почетак Првог светског рата у Новом Саду било је чак 14 штампарија. Зато се говорило да је Нови Сад мали Лајпциг, јер се некада у том граду штампало највише немачких књига. Центар новосадског штампарства био је у Дунавској улици. Била је то улица великих трговаца са разноразним “шпецерајским” радњама, гостионицама, књижарама и штампаријама.
Остали су упамћени извандредни опуси у стваралаштву појединих новосадских књижара и издавача: браће М. Поповића – Кирило Ћира Поповић (1839-1912) и Ђорђе Ђока Поповић (1846-1907)), Луке Јоцића 1839-1926, Арсе Пајевића 1841-1905 и Светозара Огњановића 1869-1927.
Прве књижаре у граду
Емануил Јанковић је отворио прву новосадску књижару 2. јуна 1790. год, и то у кући „Код белог лава“, на углу данашње Змај Јовине и Дунавске улице. Тако су се крајем XVIII века у његовој књижари продавале књиге најзначајнијих писаца светске књижевности: Сервантеса, Волтера, Русоа, фенелона, Мармонтела, Ла фонтена… За потребе рада књижаре штампао је први књижарски каталог и то је био први књижарски каталог у целокупном српском књижарству. Али, од Новосадског магистрата није добио дозволу да отвори штампарију. Године 1791. изненада је умро.
У Дунавској улици књижару и књиговезницу имао је Дамјан Каулици из Арада, али је због дугова брзо напустио овај посао. Значајан је по томе што је издао прве три свеске „Матичиног Летописа“. На месту
Каулицине књижаре, касније је отворио књижару Игњат Фукс. Фуксова штампарија није имала народно, ни политичко обележје, мада је касније Фукс почео да наступа са антимилетићевских позиција. Сматрала се, додуше, као за неку немачку штампарију по свом власнику, а и зато што се у њој штампао немачки недељни лист. У Фуксовој штампарији су били штампани и многи српски листови: „Даница“, „Комарац“, „Сељак“, „Домишљан“, „Путник“, „Недељни лист“, једно време и „Јавор“.
Успех књижаре који је било тешко надмашити
У плејади знаменитих књижара и издавача забележени су неки енормни резултати који се тешко схватају и данас, без обзира на савремену технологију, модерну производњу и виши културно-образовни ниво читалачке публике.
Ово је један од примера: од 1875. до 1905. године, новосадска књижара Браће Кирила и Ђорђа Поповића објављује 950 разних штампаних дела у преко 3 милиона примерака и уложеним огромним капиталом од преко 200.000 форинти за та издања.
За ту највећу књижару, не само код Срба у Војводини, већ и уопште, забележено је: „Њихове књиге биће дистрибуиране од Цариграда до Њујорка“. Поповићи су били међу првим књижарима Новог Сада, али и у читавом српском народу, који су објављивали каталоге својих издања и користили услуге трговачких путника.
Најзначајнија издања ове књижаре су: „Певанија“ Змај Јована Јовановића (1882), Стеријина „Тврдица“ или „Кир Јања“, „Покондирена тиква“ и „Лажа и паралажа“ (1884), „Пера Сегединац“ Лазе Костића (1887), „Веселе приповетке“ Илије Огнановића „Абуказема“ (1889), „Маркова сабљ“ Јована Ђорђевића (1900), „Обичан човек“ Бранислава Нушића (1902), Његошев „Горски Вијенац“ (1905), лист Карловачке митрополије „Српски сион“ (1891-1908).
Значај зграде Градске библиотеке
Данашња спратна зграда у Дунавској улици, на броју 1. је из друге половине XVIII века и после Буне је обновљена. У њој је 1870. год. сместио своју штампарију др Јован Суботић, а 1876. год. кућу је купио књижар и издавач Арса Пајевић. Арса Пајевић је био новинар, књижар и добротвор. Он је штампао скоро све Змајеве листове: „Стармали“ (1878-1889), „Невен“ (1880-1889), „Јавор“ (1889-1891) и био је њихов мецена.
Осим тога, штампао је и велики број листова и других публикација: либерални лист „Браник“ (1885-1914) чија се редакција такође налазила у овој кући, „Српски Сион“ (1891), „Историју Новог Сада“ (1894) и др.
Пајевићева кућа је била стециште књижевника, културних и јавних радника оног времена. У овој кући становао је и највећи српски комедиограф Бранислав Нушић, док је био управник СНП-а. Од 1885. год. на спрату су биле просторије Српске читаонице. З
града је 1958. год. прешла у друштвену својину и данас је у њој смештена Градска библиотека. После смрти Арсе Пајевића 1905. године, његову угледну књижару преузима Светозар Огњановић, 1906. године. Он је тада преселио своју књижару из Сремских Карловаца у Нови Сад.
Огњановићеву богату књижару опљачкали су Мађари, 1914. године, спаливши поједине збирке, у вредности од 80.000 круна. После рата књижара је наставила са радом.
Новине су биле престиж
Од 1825. до 1918. године у Новом Саду је излазило 136 листова и часописа на српском језику, 20 на мађарском, 13 на немачком, четири на словачком и два на бугарском, што укупно износи 175 листова и часописа. Тираж српских новина није био нарочито велик.
То се, с једне стране, може тумачити чињеницом да је у сваком већем месту (Сомбору, Кикинди, Бечкереку, Панчеву и Вршцу) излазио локални недељни лист, а, с друге стране, новине су биле скупе – пет крајцара или 10 потура по броју. Стога су новине куповали само имућнији и оне су ишле од руке до руке на читање.
Бастион националне културе
Пресељењем Матице српске из Пеште 1864. год, Нови Сад је добио још један бастион националне културе. Њен превасходни задатак било је подизање општег културног нивоа српског народа и то углавном путем издавачке делатности, о чему сведочи постојање „Летописа“.
Летопис Матице српске је најстарији књижевни часопис у свету који, са краћим прекидима, у континуитету излази од покретања 1824. год, па све до данас. Више од 30 књижевника и културних радника уређивало је овај часопис: Јован Хаџић, Јован Суботић, Јаков Игњатовић, Тихомир Остојић, Јован Ђорђевић, Антоније Тона Хаџић, Милан Савић, Васа Стајић, Младен Лесковац, Александар Тишма, Бошко Петровић и други. У саставу Матице оформљена је Библиотека, а касније и Галерија.
У плејади познатих писаца који су радили и стварали у Новом Саду, најзначајнији су: Јован Хаџић, Милован Видаковић, Лазар Лазаревић, Јован Суботић, Јаков Игњатовић, Ђорђе Рајковић, Јован Ђорђевић, Михајло Полит Десанчић, Лаза Костић, Коста Трифковић, Илија Вучетић, Милан Савић, Илија Огњановић Абуказем, Миша Димитријевић, Јован Грчић, Јаша Томић, Тихомир Остојић, Жарко Васиљевић и многи други.
У новосадској средини деловале су многобројне културне и књижевне институције, живели су и радили небројени културни, просветни, научни и политички прегаоци и због своје активности често се одрицали нормалног живота. Ту су васпитавани први нараштаји Срба европских грађана са менталитетом модерног човека. Зар све ово није довољно убедљиво да се Новом Саду и његовим величинама да неизбрисив сјај?
Преузмите андроид апликацију.
