Усамљеност, губитак блиске особе, партнерски проблеми или одлазак у пензију могу да наруше ментално здравље у старијем добу. Иако старији људи ређе траже психолошку помоћ, истраживања показују да могу да имају значајну корист од психотерапије.
Примери тражења помоћи због различитих проблема у старијој животној доби
Марко има 70 година и недавно је почео да иде на психотерапију. Желео је да боље разуме своје искуство живота са мигренама, које има од седме године. Претходно је годинама посећивао лекаре и тражио различита мишљења. Иако је схватио да можда никада неће пронаћи један узрок својих тегоба, наставио је разговоре са терапеутом. Како је испричао за један медицински извор, сам процес постао му је важан јер му је помогао да јасније сагледа свој живот.
Његово искуство не значи да мигрена има психолошки узрок. Показује, међутим, да разговор може да добије смисао и изван разлога због којег је особа првобитно потражила помоћ.
Антоније, који има 73 године, и његова супруга Ђина, која има 68, обратили су се терапеуту због односа оптерећеног разочарањима и неизговореним незадовољством.
– После неког времена схватио сам да осећам олакшање и да сам отворенији – рекао је Антонио.
Њихове приче доводе у питање распрострањену предрасуду: да је психотерапија намењена првенствено младима и да у позним годинама више нема простора за промену.
Да ли психотерапија делује и код старијих људи?
Године саме по себи нису разлог да се некоме ускрати психотерапијска помоћ.
У систематском прегледу и метаанализи објављеној у часопису ЈАМА Psychiatry, тим професора клиничке психологије Пима Кајперса анализирао је 366 рандомизованих истраживања о психотерапији за депресију.
Аутори су закључили да вероватно не постоје значајне разлике у њеним ефектима између средовечних, старијих и особа које имају 75 или више година. Ипак, истраживања у најстаријој групи било је мање, па њихове резултате треба тумачити уз тај опрез.
Налази подржавају примену психотерапије за депресију у старијем добу, али не значе да сваки приступ подједнако одговара свакој особи.
Депресија и анксиозност нису неизбежан део старења
Према процени Светске здравствене организације, приближно 15 одсто особа које имају 70 или више година живи са менталним поремећајем, најчешће анксиозношћу или депресијом. Проблеми у овом животном добу често остају непрепознати или недовољно лечени. Стигма и уверење да је психичка патња очекивана последица година могу да одврате људе од тражења помоћи.
Губитак партнера, хронична болест, смањена покретљивост и промене које доноси пензионисање могу да буду велики изазови. То што за нечију патњу постоји разумљив повод не значи да тој особи није потребна подршка.
Због чега старији људи ређе долазе до терапеута?
Препреке могу да буду трошкови, недоступност услуга и тешкоће са превозом. Међутим, важну улогу имају и ставови околине, здравствених радника и самих старијих особа.
У изворном тексту наводи се да се њихове тегобе понекад приписују годинама или физичком пропадању, уместо да се размотри потреба за психолошким лечењем. Неки људи и сами верују да је касно да разговарају о породичним односима, старим повредама или сопственим потребама. Други се плаше осуде или сматрају да би проблеме требало да решавају без помоћи.
Професорка психологије Rosana De Beni са Универзитета у Падови наглашава да стручњак треба да види целовиту особу, са њеном историјом, односима и жељама. Старосна доб не може да замени такво разумевање.
Који облици психотерапије долазе у обзир?
Приступ се бира према тешкоћама, циљевима и потребама особе. Неки од облика који се помињу у изворном тексту јесу:
Когнитивно-бихејвиорална терапија, која помаже да се препознају и мењају обрасци мишљења и понашања који одржавају тешкоће.
Психодинамска терапија, која истражује како ранија искуства и односи утичу на садашња осећања и понашање.
Партнерска или породична терапија, усмерена на комуникацију и односе међу блиским особама.
Групна терапија, која пружа простор за размену искустава и повезивање са другима.
Група неким људима може да помогне да се осећају мање усамљено и боље схваћено. Другима више одговара индивидуални рад. Избор зато треба да буде заједничка одлука особе и стручњака.
Први корак не мора да буде велики
За почетак је довољно да особа каже да јој је тешко и да жели разговор. Може да се обрати изабраном лекару или стручњаку за ментално здравље, који ће проценити каква подршка одговара њеним потребама. Породица може да помогне тако што ће саслушати особу, уважити њене жеље и подржати је да потражи помоћ.
Психотерапија не може да промени оно што се догодило, али може да помогне да се прошла искуства другачије разумеју и да садашњи односи постану квалитетнији. Могућност за такву промену не престаје одређеним рођенданом.
Преузмите андроид апликацију.
