Шта бисте желели да постанете када порастете? Тако је отприлике гласило питање које смо безброј пута чули у млађим данима.
На ову занимљиву тему срочено је сијасет писмених задатака, које смо писали на часу српског језика. Девојчице су у тим радовима постајале учитељице, балерине или докторке. За разлику од дечака, који су идеално занимање видели у пословима пилота, војника или полицајца.
И ту лежи заплет! Јунак текста, одувек је веровао да је рођен за детектива, али и свезналицу. Како воли да истакне, не бирајући место, време или прилике – „постао је први приватни лиценцирани детектив“. Ласкаво додељујући себи надимак „Елиот Нес“. Реч је о „надалеко чувеном“ приватном детективу Угљеши Гргуру.
Горе наведени, наметљиво се „лакта“ за медијски простор. Због чега је неретко гост јутарњег програма телевизија са националном фреквенцијом.
Иако, нико не зна већи случај, од брачних швалерација, који је успео да реши, њега то ни најмање не тангира. Лепо је, заборавих ко тачно, рекао „незнање је увек спремно да се само себи диви“. Нема јавне дискусије у којој овакав „мудрац“ неће бити спреман да учествује. Од спорта до геополитике. Ниједна тема, мисли он, није му страна.
И поред, поприлично оскудног вокабулара, који ни најмање га не спутава да гледаоцима објашњава потезе Вашингтона, Москве, Пекинга или Брисела. Радо се одазива и гостовању у ријалитију, када жели да „опусти мозаг од тешких тема и анализа“.
У коначници, читаву сврху гостовања, у којима ретко шта смислено изговори, користи за обрачун са познаницима, појединцима и неистомишљеницима.
Који, као по правилу, нису у студију. Слободно говорећи предњачи у изношењу салви увреда и неистина, на рачун других. Међутим, поткраде му се повремено и да свесно обмањује јавност, по питању своје политичке обојености.
Наиме, у жару обрачуна са индивидуом која не може да му одговори, у недостатку ваљаног аргумента, детектив Гргур, „заборавља своју прошлост“, када каже да никада није био члан политичке странке. Логично би било да му је воља за истином професионална деформација, али у његовом случају то није пракса. Бројећи странке у којима је Гргур као ревносни члан и „поштовалац политичке идеје“ плаћао чланарину, пре нам казује да није нестраначка личност, већ свестраначка!
Његова блискост деведесетих година Српском покрету обнове, нарочито у време када је СПО, имао кључне позиције у градској власти у Новом Саду, није никаква тајна.
Могло би се рећи, појављивао се на састанцима, докле год је имао користи. Напустио је идеју монархије и приклонио се Демократској странци. Обављао је функцију председника одборничке групе Демократске странке у Скупштини општине Житиште. У тренутку када се сетио постојања и потребе очувања наше јужне покрајине Косова и Метохије, одлучио је да пређе у Демократску странку Србије.
У претходном периоду је био близак разним појединцима из различитих политичких организација. За мење од месец дана очекују нас, између осталих, и парламентарни избори. Наравно, овога пута носи нове страначке боје. Налази се на листи кандидата за народне посланике, испред Социјалистичке партије Србије.
Међу политичарима, вероватно и има већих прелетача, али међу детективима у политици несумњиво предњачи!
Принципијелност, исто као и говорничке способности, нису његови адути. Недостатак стида за изговорене непримерене речи у етру, вероватно сматра својом стручношћу и квалификацијама за нова медијска гостовања. Пошто се прича развије у озбиљнијем смеру, детектив којем пристаје улога аналитичара опште праксе, у свом маниру банализује тему разговора.
Трагикомично претендује да себе промовише у тзв. ексклузивног Србина, највећег и најбољег. Поред тога, што смо видели о каквом човеку и са којим перформансама је реч. Напросто, један од оних који „види трн у туђем оку, али не и брвно у своме“.
Аутор: Херкул Поаро
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
