Једном приликом сам се у Суботици нашао у близини Драгана Ђиласа и његове тадашње супруге Иве, на некој свечаности у Великој већници наше Градске куће. Тада сам чуо коментар који сам добро запамтио, јер ми је баш засметао.
Градоначелник Београда говорио је људима око себе како је суботичка градска већница многоструко лепша од београдске и да главни град Србије ништа овако лепо нема, већ само обичну, ни по чему посебну скупштинску салу. Учинило ми се да тај коментар није примерен градоначелнику престонице.
Ми Срби са породичном традицијом северно од Саве и Дунава смо иначе осетљиви кад неко потцењује Београд, у који су генерације наших предака гледале са чежњом, надом и жарком жељом да то једном буде и наш главни град. Он је то, хвала Богу и постао.
Преживео је и Драгана Ђиласа. Ослободио га се, попут бивше супруге, која га је оптужила за насиље у породици.
Сетио сам се тог његовог коментара када сам прошле године видео вест да је у Великој сали Скупштине града Београда постављено уље на платну „Деспот Стефан под бедемима Београда“ чију је израду и постављање покренуо заменик градоначелника Горан Весић.
Изгледа да је било начина да се скупштинска сала престонице оплемени и улепша, само је за тако нешто потребна свест и визија. Ништа слично се није могло очекивати у Београду Драгана Ђиласа, у чије време је Народни музеј у центру престонице био затворен.
Али је зато отворена „Кућа Великог брата“ коју је подигла Ђиласова медијска компаније „Emotion“ користећи се јавним простором Пионирског града, који је закупила за 40 пута мању цену од тржишне и објекат градила као „дневни боравак деце“ са дозволом издатом месецима након завршетка објекта.
Памтиће се Ђиласов Београд и по прескупом и са хиљаду афера оптерећеним мостом на Ади, који може бити симбол града само на кулисама емисија које воде упосленици његове медијске империје.
Недавно је лидер странке (Не)слободе и (Не)правде био поново у Суботици, где је иза њега остао девастиран одбор Демократске странке, са оронулим и пустим просторијама, испред којих тужно виси избледела и поцепана застава некада доминантне политичке партије.
Биће да је то нека виша правда, јер су Ђиласа овдашње демократе подржале и 2012. и 2014. године, а он их је изневерио, као што има склоност да чини са свим својим сарадницима. Нашао је нове упосленике у Суботици и уселио их у нове просторије, у историјској палати на суботичком Корзоу, где је најскупљи квадрат у граду. Тако, једног сунчаног октобарског дана, дође новопеченим ССП-овцима шеф странке у посету, покушавајући да промовише нови имиџ „народног човека“ у фармеркама, који се прави да нема баснословно богатство стечено током вршења власти.
Ту је и Мариника, избацили штанд и то на место где су мислили да је јако прикладно – Плато др Зорана Ђинђића, у близини нових просторија. Заиста, локације је савршено симболична.
Ђилас је негде 2012. године изјавио да ће „Београд да копира Суботицу“ али нажалост десило се обрнуто, па су његови суботички истомишљеници такође оставили иза себе апсурдне и сумњиве пројекте, попут „инсталације“ која је требала да симболише Зорана Ђинђића.
Најбољи опис онога што су урадили са овим простором, који представља највећу урбанистичку увреду за једну личност на коју би требало да чува успомену, дао је управо садашњи председник градског одбора Ђиласове странке Роберт Шебек, у саопштењу које је издала Либерално-демократска партија, коју је предводио те 2011. године: „Ђинђићево дело не заслужује осећај срамоте као прву асоцијацију.
Сигурни смо да никада не би сматрао да за успомену на било којег човека треба платити пола милиона евра у времену у којем половина радно способних становника града нема посао.
Сигурни смо да никада не би одобрио да се за успомену на било чије дело издвоји новац у вредности од двадесет уређених станова за парче бетона, две клупе, три метра високу металну конструкцију у времену у којем један млад човек не може ни да замисли да заради за стан“. Ђилас и његова врхушка су дакле о „Плану за дан после“ говорили док је иза њих стајао савршен споменик на све њихове „дане пре“.
Тако су сви заједно весело стајали испред симбола изневерених идеала, преварених гласача и опљачканих грађана.
Неподношљива је лакоћа са којом је Ђилас око себе генерисао деструкцију, како у приватном, тако и у политичком животу. Са њим данас нема ни једног некадашњег суботичког демократе, па ни у Београду нису уз њега сарадници са којима тврди да је постизао успехе. Нема довољно новца, медијских спинова и „ребрендирања“ на овом свету да Србија подржи Драгана Ђиласа.
Упркос томе, у многим круговима влада и даље велики страх од њега, јер се многи сећају његових речи које је изговарао пред изборе у ДС-у 2012. па га је неко снимио: „Онај ко неће да буде заједно, па, знате шта, њега ћу морати да прегазим као, не знам, не знам, не могу да нађем термин за то“. Зато смо дужни да подсећамо на све резултате његове политике поткупљивања, застрашивања и „гажења“, како би она коначно потпуно нестала са политичке сцене Србије.
Аутор: Сава Стамболић, дипломирани правник, сарадник Центра за друштвену стабилност
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
