Једна синтагма која се недавно појавила у јавном простору доживела је низ најразноврснијих интерпретација: од тога да је пародија, пусти сан, некакав скривени концепт, па до тога да представља паклени план и велику опасност по регионални мир и безбедност.
„Српски свет“, израз чији аутор још није познат и који је нешто више од годину дана у оптицају, изазвао је бројне негативне реакције код политичких елита у појединим државама региона, те је стога неопходно демистификовати значење ове синтагме и на тај начин спречити њено даље злоупотребљавање на штету наших националних интереса.
За суштинско разумевање садржине горе наведеног појма, неопходно је указати на неке историјске процесе и догађаје који су кључно утицали на данашњу мапу простора на којем живимо.
Српски народ је након пада средњевековне државе био распарачан и вековима је живео у различитим царствима, којима је заједничко било то да су водила политику цепања српског националног корпуса и по сваку цену спречавања његове интеграције у једну целину. Упркос суровим условима живота под туђинском власти, Срби су, пре свега заслугом Цркве, успели да сачувају свој идентитет, а након подизања револуције из 1804. године и да освоје слободу, обнове државу и изграде политички зрелу нацију и друштво слободних људи.
Главни национални циљ тог времена, записан још у Начертанију Илије Гарашанина, био је ослобођење и уједињење свих Срба у јединствену српску државу. У том смислу Немањићка Србија је несумњиво била идеал и инспирација српске политичке и интелектуалне елите.
Нашу историју нажалост пропратило је много ратова.
Храброшћу наших предака све своје ратове за ослобођење смо добили, при томе ослобађајући и друге народе, али смо те победе, за разлику од других, платили милионима жртава, што су губици од којих нација никада није успела да се опорави. Овај револуционарни и истовремено несебични дух нашег народа, испоставиће се, представљао је двосекли мач како за нацију, тако и за државу.
Након два светска рата која су обележила прошли век, као једини начин да се оствари вековни сан о свим Србима у једној држави, понуђено нам је прихватање југословенске идеје.
Југословенски пројекат, који смо нажалост прихватили и 1918. и 1945. године, испоставио се као велика историјска грешка која је на крају довела до још веће дезинтеграције српског националног корпуса, најпре вештачким стварањем нових нација, а касније и држава. Као резултат тога, данас на простору бивше Југославије, имамо више од милион наших сународника који су остали да живе ван граница данашње Србије, а више стотина хиљада њих је морало да напусти своја вековна огњишта, док су многи прихватили неке од новоформираних идентитета.
Тек у последњих неколико година поражене су југосрбијанске елите и њихова политика, а Србија се након тешких ратова и деценија лутања по комунистичким странпутицама коначно вратила себи, својој историји, традицији и светосавским начелима.
Само неке од чињеница које говоре томе у прилог су подизање споменика оснивачу и утемељивачу средњевековне српске државе Стефану Немањи, обнова Храма Светог Саве, снимање филма о геноциду у Јасеновцу, обележавање годишњице злочиначке акције „Олуја“ и НАТО агресије, као и обнова политичке независности и војне неутралности наше државе.
Осим тога, за кратак временски период са зачеља дошли смо до првог места у региону по економском развоју, обновили своју војску, изградили инфраструктуру, а наш међународни углед је неспоран и у међународним односима смо заиста Исток-Западу и Запад-Истоку. Данас Србија напокон зна ко је, и какву будућност жели.
У време када се наша држава опоравља и на свим пољима јача, пружа свима руку помирења и сарадње, заједнички поглед у будућност, покреће регионалне иницијативе, нажалост поново расте ниво србофобије и подгревају се тензије на лако запаљивом Балкану.
Већ неко време, у недостатку визије и политике коју би понудули својим грађанима, поједини „актери“ у региону нашли су нову занимацију, па са времена на време одапну отровне стрелe о некаквој опасности од великосрпског хегемонизма. Нема ко у протеклих пола године није распредао причу о „српском свету“, од медија у Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори, али и до највиших званичника тих држава.
Зашто је један израз који упућује на потребу очувања јединства једног народа, о чему уосталом брину све озбиљне нације на свету, изазвао таква реаговања?
Да ли се ова безазлена кованица претвара у њену супротност – маркетиншко оружје уперено против Срба?
Колико то Србија треба да буде мала да за „уплашене комшије“ не буде велика?!
Чини се да је тај ирационални страх везан за идентитет, јер већина тих држава никада уистину нису биле државе, већ само територије под управом великих сила. То је страх зато што неке од њих нити имају традицију државе, нити су сигурне у проблематичан идентитет становништва уоквирен у те административне републичке границе које су на импровизован начин створене, а које су признате као државне границе. Параноично страхују да тај њихов оквир може да буде нарушен од оног ко је просперитетнији, развијенији и снажнији и управо из тог разлога се успех наше државе не прашта.
Србија изгледа једина нема право да води своју политику духовног, културног и политичког јединства, кохезије народа који је раштркан на читавом Балкану, на просторима бивше Југославије, и добра је само када је слаба и понижена, а српски народ подељен. Негативна конотација која је у региону прикачена изразу „српски свет“ није ништа друго него рефлекс и наставак спровођења антисрпске политике по већ опробаним комунистичким методама.
Истине ради, „српски свет“ за нас представља нешто што је истовремено и историјско и актуелно и визионарско.
Изникао је из идеје светосавља и подразумева духовно, културно и политичко јединство нашег народа. To је појам који не представља никакву територијалну експанзију, нити намеру да прошири наше границе у том смислу, већ окупљање око вредности.
„Српски свет“ не треба никога да плаши јер он позива на препознавање, коришћење и афирмацију основних духовних вредности српског народа кроз историју и данас.
Управо зато, ово је синтагма која даје наду и улива самопоуздање да ће се Србија све више враћати својим коренима, својим вредностима и начелима из којих је настајала, и њиховим неговањем на здравим темељима градити своју будућност.
Аутор: Немања Завишић, мастер правник
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Немање Завишића можете прочитати овде.
Преузмите андроид апликацију.
