На данашњи дан 1999. године почелa је агресија НАТО пакта на Савезну Републику Југославију. Одлука о бомбардовању тадашње СРЈ донета је, први пут у историји, без одобрења Савета безбедности УН, дакле противно нормама међународног права, а наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.
Наша земља нападнута је под изговором о лажним оптужбама о прогону Албанаца са простора КиМ и некаквој хуманитарној катастрофи која прети, а државно руководство окривљено је за неуспех преговора у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу покрајине Косово и Метохија.
Припреме НАТО за агресију на СРЈ одиграле су се по добро опробаном Хитлеровом сценарију који је подразумевао: снажну медијску пропаганду, сатанизовање Срба и наводно кршење људских права над несрпским становништвом у Југославији које спроводи диктаторски режим из Београда, спречавање новог Аушвица итд. Аустријски књижевник Петер Хандке је рекао да „НАТО тада није спречио нови Аушвиц, већ га је створио. Некада су биле гасне коморе и стрељачки одреди, а данас компјутеризоване убице са 5000 метара висине“, рекао је овај Нобеловац.
Након што је одлуку о неприхватању страних трупа на нашој територији потврдио српски парламент, који је том приликом као компромисно решење предложио да снаге Уједињених Нација надгледају мировно решење сукоба, НАТО је 24. марта 1999. године у 19.45 започео ваздушне ударе на нашу земљу, крстарећим ракетама и авијацијом из четири ваздухопловне базе у Италији, подржане стратешким бомбардерима који су полетели из база у Западној Европи, а касније и из САД.
Овај злочиначки акт, по дефиницији међународног права представља школски пример агресије на међународно признату, суверену државу, током које су брутално погажене норме међународног права и извршени злочини против мира, злочини против човечности и ратни злочини. Међу ратним злочинима који су извршени спадају: коришћење пројектила забрањених међународним правом, осиромашеног уранијума, касетних бомби, напади на хемијска постројења, напади на цивилно становништво и цивилне објекте, повреде правила о заштити болница, обимна разарања без оправдања војном потребом, напади на градове и села и објекте који нису брањени, итд.
Игнорисањем и заобилажењем Савета безбедности УН урушен је међународни систем колективне безбедности, и НАТО је на тај начин из статуса одбрамбеног пакта прешао у офанзивни војно-политички савез који служи за дисциплиновање света по западним вредностима, а што се даље показало и наставило у наредним годинама широм источне хемисфере.
Прокламовани циљ да се спречи такозвана хуманитарна катастрофа није остварен, а неселективно бомбардовање, посебно подручја КиМ, довело је до присилног исељавања више стотина хиљада грађана чиме је узрокована права хуманитарна катастрофа.
Током 78 дана бруталне агресије погинуло је више од 2.500 цивила и око 1.000 војника и полицајаца. Живот је изгубило 82 деце. Сваки дан убијали су нам по једно дете покушавајући тако да убију Србију. Симбол страдања у бомбардовању постала је мала Милица Ракић, која је имала само три године када је погинула 17. априла током бомбардовања Батајнице.
У ваздушним нападима уништено је и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено. Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије, у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО су први пут употребиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система.
У ноћи 23. априла 1999. године у два сата и шест минута након поноћи, НАТО је у нападу на зграду РТС-а усмртио 16 радника. То је био први случај у историји да је једна медијска кућа проглашена за легитимни војни циљ.
Начињена материјална штета процењена је на више од 100 милијарди долара. Коришћењем осиромашеног уранијума изазвана је огромна еколошка катастрофа, а управо као најтежа последица тога наша земља је данас у самом европском врху по броју оболелих од канцерогених болести. Парадоксално, најгласнији заговорници агресије у то време били су функционери Зелене странке у СР Немачкој, предвођени Јошком Фишером, а који данас финансијски и политички подржавају лажне екологе и самозване борце за чист ваздух и здраву пијаћу воду у Србији.
НАТО агресија на Савезну Републику Југославију је последњи велики некажњени злочин из двадесетог века, који је нажалост показао да међународно право не постоји за велике силе, као и да за политички Запад само српска суза нема мајку. Почињен је тежак злочин против мале суверене земље, али је српски наростао слободарски, непокорен и чистог образа.
Агресори на крају нису успели у својим намерама и показало се да се бомбардовањем и убијањем не може решити ниједан политички проблем, па тако и након две деценије проблеми у нашој покрајини и даље су готово исти, јер Срби и Албанци нису постигли обострано праведно решење, које би се заснивало на правди и праву, а не на сили.
У годинама након агресије наши високи државни званичници избегавали су коришћење термина „НАТО агресија”. Све до пре неколико година, израз „НАТО агресија” није био устаљени појам који је коришћен у званичним обраћањима већ су се користили појмови „бомбардовање”, „интервенција” или чак „кампања”, и то увек без директног навођења одговорних за овај злочин.
Међутим, 24. марта 2013. године, у то време први потпредседник Владе Србије Александар Вучић, у Земуну, приликом обележавања Дана сећања на страдале у НАТО агресији, недвосмислено је говорио о „НАТО агресији” и храбрости српских пилота. Од тада, наша држава је и званично почела да назива ствари правим именом, без устручавања због туђих реакција и мишљења, поштујући на првом месту себе и своје жртве.
Данас обележавамо, гласно се сећамо и не заборављамо 78 дана терора над нашим народом. Памтимо свако име и презиме, свако убијено дете, сваког поносног Србина који је дао свој живот за отаџбину. Не заборављамо звукове сирена, срушене мостове, уништене пруге, школе и болнице. Гласно, јасно и недвосмислено кажемо да српски народ неће у НАТО пакт. Србија је данас суверена држава, војно неутрална, политички независна и самостална у којој одлуке доносе искључиво њени грађани.
Аутор: Немања Завишић, мастер правник
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Немање Завишића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
