Данас се навршава 18 година од „мартовског погрома“ током којег су Албанци, најпре у Косовској Митровици, а потом и у другим деловима Косова и Метохије, организовали протеривање и убијање Срба, уништавање и пљачкање имовине нашег народа, као и паљење и скрнављење верских и културних објеката Српске православне цркве.
Мартовском погрому су претходила бројна убиства, отмице и уништавања имовине српског народа, у присуству међународних снага, које нису адекватно реаговале. Непосредан повод који су Албанци искористили за реализацију злочина је било објављивање вести о дављењу тројице албанских дечака у реци Ибар, у селу Чабра, у општини Зубин Поток, за чију су смрт албански и светски медији, без иједног доказа, најпре окривили Србе из суседног села Зупче.
Насиље је почело у Косовској Митровици убиством двоје Срба, а затим се проширило на простор читаве јужне покрајине. Током два дана погинуло је осморо наших сународника, тешко повређено више од хиљаду људи а међу њима и десетине припадника међународних снага.
Према проценама УНМИК-а, на 33 локације у погрому који је почео 17. марта и трајао два дана, учествовало је око 60.000 Албанаца који су несумњиво хтели да по сваку цену једном заувек реше српско питање. Циљ албанских терориста и екстремиста био је јасан – да огњем и мачем заврше са Србима на Косову и Метохији и на тај начин отворе пут ка независности и свеалбанском уједињењу.
Злочинци су до темеља срушили око 1.000 српских кућа, а више од 4.000 наших сународника протерали су са вековних огњишта. Срби су протерани из Косова Поља, Обилића, Племетине, Липљана, Урошевца, Ђаковице, Гњилана а по други пут из својих домова морали су да беже и Срби из Белог Поља код Пећи, где су поново запаљене све повратничке куће.
За само 48 часова чак 35 српских цркава и манастира је оскрнављено, спаљено и порушено. Запаљени су манастири Богородица Љевишка и Девич код Србице, Призренска Богословија и Храм Светог Ђорђа, црква Христа Спаса и конак манастира Светих Архангела код Призрена, миниран је манастир Светих Козме и Дамјана у Зочишту. У јужној Косовској Митровици запаљена је црква Светог Саве, у Приштини црква Светог Николе, а у Подујеву су окупљени Албанци поломили крст са куполе цркве Светог Андреја Прозваног.
Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном постојању Срба на Косову и Метохији.
Запаљено је или тешко оштећено и десет српских школа, домови здравља, апотеке, поште и друге институције државе Србије, а хиљаде кућа, имања, продавница и других објеката су опљачкани.
Не постоји место у свету, ни историјски моменат у времену, у коме је толико верских и културних споменика оштећено за само два дана. Професор Алексеј Лидов из Русије који је уз колеге из других земаља био члан тима УНЕСКО-а, непосредно после мартовског погрома 2004. године обишао је нашу јужну покрајину и тадашње стање описао као „културни геноцид”. У Резолуцију 26, 31. Генералне конференције УНЕСКО-а је унета је квалификација: „злочин против културне баштине” на Косову и Метохији.
Иако се погром над Србима одиграо пред очима 38.000 војника КФОР-а и 8.000 УНМИК полицајаца, који су били задужени за очување безбедности свих који живе у покрајини, главни организатори злочина, Рамуш Харадинај, Хашим Тачи и Агим Чеку никада нису кажњени, а само мали број оних који су директно учествовали у погрому осуђен је на минималне затворске казне. На тај начин још један велики злочин над српским народом, услед недостатка воље међународне заједнице, прошао је некажњено.
Наша држава нажалост те 2004. године није имала ни снаге ни воље да спречи погром, нити да на њега адекватно одговори. Предвођена страним послушницима и каријеристима била је на коленима.
Али, добро смо запамтили и научили сваку лекцију у којој смо били губитници, сваку у којој смо били неми на сопствене жртве, сваку у којој смо били спремни да окренемо главу и да заборавимо. Србија данас више није слаба, нити земља губитника, не прети, али и не заборавља, и сигурно никада више неће дозволити да се понови нека нова „Олуја“ или „мартовски погром“.
Никада више неће се догодити да колоне избеглица беже пред камом и јамом, пред силом, а да Србија гледа у небо и ћути. Срби на Косову и Метохији данас нису сами, имају снажну Србију, спремну да их брани и одбрани.
Данас обележавамо, гласно се сећамо и не заборављамо погром над српским народом у нашој јужној покрајини.
Памтимо свако име и презиме, напуштена огњишта свих прогнаних породица, сваког погинулог Србина који је дао свој живот за отаџбину. Памтимо и уништене и оскрнављене светиње, оштећене фреске и иконе. Не заборављамо етничко чишћење и злочиначки покушај истребљења свега што је српско и православно на Косову и Метохији.
Не смемо да заборавимо због наше деце, да нам се такво зло не би поновило. Народ који не гаји културу сећања, нема ни снагу неопходну за бољу будућност.
Аутор: Немања Завишић, мастер правник
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Немање Завишића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
