Шта се десило и где су нестале продавачице које су нам уместо кусура нудиле жваку? Да ли је то изумрла појава или смо само прерасли и сада изгледамо паметније него ономад, па се ваљда “из авиона“ види да не бисмо насели на овај маркетиншки трик?
У Новосадским маркетима, осамдесетих и деведесетих година, ово је била свакодневна појава кад год бисте кренули у куповину. Ипак, иако Новосађани воле да кажу да су посебни, није само наш град био обележен као место развијања “жвака уместо кусура“ тренда, већ и многи други развијенији градови у Србији, као што је, рецимо, Београд.
Тако је једног дана на једној београдској згради освануо графит: “Нећу жваку, хоћу кусур!“
Од тада, ова реченица узета је као главна референца бунта који имамо према маркетингу и моменту када, уз оно што желимо да купимо, покушавају да нам подвале оно што не желимо.
Сада више нико не нуди жваку у замену за кусур, подразумева се да ћеш кусур да добијеш, али ипак покушавају да ти продају и нешто додатно.
Данас би ова реченица могла звучати овако: “Нећу жваку, миришљаву гумицу, пакет марамица, лепак, штапиће за уши, галете на акцији, итд… хоћу кусур!“
Купујем неки дан флашицу воде на трафици, уредно плаћам, кусура, хвала Богу, није било, а продавачица ми неким тоном који одаје да јој је апсолутно свеједно хоћу ли узети или нећу, нуди паковање жвака које ће ми сјајно доћи уз флашицу воде.
На моменат, иако сам свесна да јој је нуђење “додатног програма“ у опису посла, размишљам да ли ми то нешто поручује скривеним порукама? Да ли роштиљ и чашица ракије којом смо синоћ завршили породично славље и даље избијају из мене?
Међутим, док размишљам о мотиву који је продавачицу навео да ми понуди жваке, самозадовољно се смешкам јер сам је одбила и, иако ми није било пријатно рећи јој не и обесмислити њен труд, знам шта хоћу и по шта сам дошла.
Са друге стране, то ми на пумпи не би полазило за руком, јер када би ми након наплате горива продавачица понудила јелкицу, некако бих је увек пазарила.
За то кривим савршен тајмин, јер се увек поклапало да она претходна баш тада престане да се осети.
Ипак, постоји случај када помислим како би било лепо да су ме понудили жваком, да не морам да скупљам динар по динар са касе.
То се догоди када ми продавачица врати кусур у кованицама и, уместо у руку, га спусти на касу. Онда иде познати сценарио када ноктима покушавам да одигнем ситниш најбрже што умем како не бих задржавала ред, а након што после трећег покушаја схватим да ми не иде, ипак оставим кусур због непријатности.
У великим маркетима стоје и бројни додатни производи који су на неким акцијама и који треба да вас наведу да, уколико до сада нисте схватили да вам требају 3+1 паковање туњевине и нови дезодоранс, то можда учините у задњем моменту.
Него, поента приче је та да наши родитељи нису ни свесни били колико су имали среће. Ми смо из продавнице некада могли да се вратимо без кусура и са по којом жвакицом, а данашњи клинци уколико размишљају слично као ми онда, могу да наседну на чари маркетинга и кући се врате са, рецимо, паковањем батерија или неким другим некорисним артиклом за њега.
Даница Урдаревић
Преузмите андроид апликацију.
