Месецима се не јављају, пролазе поред нас готово као поред непознате особе и не питају како смо. А онда им нешто затреба и одједном постају срдачни, пажљиви и пуни лепих речи. Да ли је таква љубазност само пристојност или знак да нас неко доживљава као средство за остваривање својих циљева?
Готово свако познаје особу која се јавља само када јој је потребна информација, препорука, веза, позајмица или услуга. Разговор обично почиње топлим питањем: „Како си, нема те дуго“, али се већ после неколико реченица стиже до правог разлога јављања.
Када помоћ добије, особа поново нестаје. Следећи пут можда неће ни застати да се јави, све док се не појави нова потреба.
Психологија нема један назив за понашање „не познајем те док ми не затребаш“. Могло би се описати као однос заснован на користи, у којем се особа јавља и показује блискост углавном онда када од друге стране нешто очекује.
Када однос постане средство за остваривање циља
Нису сви односи једнако блиски нити морају да буду. Сасвим је нормално да се са колегом чујемо због посла, са комшијом због проблема у згради, а са познаником када нам је потребна одређена информација. Проблем настаје када се такав однос представља као блискост, иако у њему нема стварног интересовања, узајамности ни поштовања.
Особа тада може да користи управљање утиском, односно да привремено прилагоди понашање како би оставила повољан утисак и повећала вероватноћу да ћемо јој помоћи. Њена љубазност не мора увек да буде потпуно одглумљена, али је условљена циљем. Траје док постоји потреба.
Такви људи често веома добро процењују како треба да нам се обрате. Некоме ће ласкати, некога подсетити на старо познанство, а код некога изазивати осећај обавезе: „Само ти можеш да ми помогнеш“ или „Знаш да бих и ја исто учинио за тебе“.
Прави показатељ њиховог односа према нама, међутим, није начин на који се понашају док нешто траже, већ како се понашају када кажемо да не можемо да помогнемо. Ако срдачност одмах замене хладноћа, увређеност или покушај изазивања кривице, вероватно им није била важна повезаност са нама, већ оно што могу да добију.
Зашто нас игнорисање толико погађа
Када се неко прави да нас не види, бол не настаје само зато што није изговорио „добар дан“. Такво понашање шаље поруку да нисмо вредни ни најосновнијег признања да постојимо. Посебно боли када долази од особе којој смо раније помагали.
У психологији се игнорисање и искључивање описују појмом остракизам. Преглед истраживања психолога Киплинга Вилијамса показује да чак и краткотрајно игнорисање може да угрози четири основне психолошке потребе: потребу за припадањем, самопоштовањем, осећајем контроле и уверењем да наше постојање има смисла. Зато нас може узнемирити и понашање особе која нам објективно није нарочито важна. Мозак социјално искључивање не тумачи као безначајан детаљ, већ као упозорење да је наш положај у групи угрожен.
Новија метаанализа која је обухватила 18 експеримената и укупно 5.241 учесника показала је да остракизам повећава и осећај несигурности. Када нас неко час игнорише, а час обасипа пажњом, почињемо да преиспитујемо сопствену процену: Да ли сам нешто погрешно разумео? Да ли је однос ипак искрен? Да ли претерујем? Управо та непредвидивост може да нас задржи у односу дуже него што заслужује.
Како препознати да љубазност има цену
Један позив после дужег времена није доказ да нас неко користи. Људи имају обавезе, пролазе кроз тешке периоде и понекад се заиста јаве тек када их нека ситуација подсети на нас. Зато треба посматрати образац понашања, а не један сусрет.
Могући знаци инструменталног односа су:
особа се углавном јавља када јој нешто треба
пре него што изнесе молбу, нагло постаје претерано срдачна
мало слуша, а разговор брзо враћа на свој проблем
подразумева да ћемо бити доступни, али сама ретко узвраћа помоћ
не показује интересовање за наш живот када нема конкретан разлог
нестаје чим оствари циљ
на наше „не“ реагује хладноћом, љутњом или пребацивањем кривице.
Важно је разликовати и узајамност од вођења рачуна. Здрав однос није књиговодство у којем се свака услуга одмах враћа истом мером. Ипак, током времена требало би да постоји осећај да обе стране дају нешто од себе, било да су то помоћ, пажња, време, подршка или једноставно присутност.
Истраживања о квалитету односа посебно издвајају опажену респонзивност, односно осећај да нас друга особа разуме, цени и брине о нашим потребама. Управо тај осећај доприноси блискости. Када постоји само онда када смо корисни, тешко је говорити о искреном односу.
Граница се не поставља објашњавањем, већ понашањем
Људи који су савесни, емпатични и навикли да помажу често траже оправдање за туђе поступке. Говоре себи да није лепо одбити, да помоћ неће много коштати или да ће се друга особа можда променити. Међутим, стално пристајање учи друге да могу да рачунају на нашу помоћ без икаквог улагања у однос.
Постављање границе не захтева свађу ни раскринкавање туђих намера. Довољно је мирно рећи: „Овога пута не могу“, „Нисам у могућности да то преузмем“ или „Могу да ти дам информацију, али не могу да завршим посао уместо тебе“.
Не треба се правдати десет минута. Дуга објашњења често само отварају простор за убеђивање.
Могуће је помоћи некоме и када знамо да нам није прави пријатељ, али тада би одлука требало да буде свесна. Помажемо зато што ми то желимо и можемо, а не зато што нас је неколико лепих речи навело да поверујемо у блискост која постоји само док смо потребни.
На крају, није свака љубазност доказ привржености, баш као што повремена удаљеност није нужно одбацивање. О људима највише говори доследност: да ли нас виде и када им ништа не треба, да ли поштују наше „не“ и да ли се поред њих осећамо као особа или као корисна адреса у именику.
Преузмите андроид апликацију.
