Вест да се са тржишта у Црној Гори повлаче неке пластичне кесе, пластични прибор за јело за једнократну употребу, као и неки пластични производи за хигијену, још једном је вратила у фокус јавности питање шта то све уносимо у организам преко пластике коју користимо, колики је она кривац за болести које нам се све више дешавају, колико штетних материја и хемије унесемо у себе из канцеларија у којима радимо, као и које намирнице нам доносе највише штете. Управо то су биле неке од тема о којима је за Политику говорила Александра Буха Ђорђевић, са Катедре за токсикологију Фармацеутског факултета Универзитета у Београду, која је четврту годину заредом изабрана за једног од два одсто најутицајнијих научника на целом свету по рангирању Универзитета Стенфорд.
Она је објаснила да се штетне хемикалије налазе свуда око нас, па тако и у храни. Храна је свакако један од значајних извора изложености овим хемикалијама, Постоје три основна извора како хемикалије могу да „уђу“ у нашу храну.
И мале дозе пестицида штетне кад су континуиране
– Први је употреба пестицида. То је нешто што додајемо са циљем да смањимо број штеточина и онда имамо воће, поврће, житарице које у себи садрже остатке тих пестицида. То јесте законски регулисано, али опет те мале дозе у неком дужем временском периоду могу изазвати штетне ефекте у нашем организму. Други начин јесте заправо последица загађења животне средине. И трећи начин је из свега онога што долази у контакт са храном. То би била амбалажа, прибор, посуђе, све оно што користимо у припреми хране. Те хемикалије неће променити ни текстуру, ни укус хране уколико су унете неке ниске количине – наводи др Буха Ђорђевић.
Значајне хемикалије уносимо преко рибе
На питање о томе која је намирница најтоксичнија, саговорница Политике је истакла да је то тешко рећи, али да треба знати да је риба један од значајних извора хемикалија.
– То не значи да не треба да користимо рибу у исхрани зато што она, поред свих хемикалија, садржи огроман број изузетно корисних нутријената. У рибама се налазе тешки метали, пре свега жива. Долази до загађења животне средине, па онда та жива стиже и до риба. Исто тако бројне друге индустријске хемикалије, попут рецимо поликлорованих бифенила, који су раније коришћени у различитим индустријама, диоксина и слично, могу се наћи у риби. Постоји једна одређена препорука коју дају и европске и америчке агенције које се баве исхраном, а то је да се не прекорачује конзумирање две порције рибе недељно. Треба да избегавамо предаторске рибе. То су, рецимо туна, сабљарка, ајкула. Треба више да узимамо рибе које су ситније, као што су рецимо скуша или лосос, које се налазе ниже у ланцу исхране, па самим тим имају и нижи садржај хемикалија – истиче саговорница.
Што се тиче упакованог воћа и поврћа који се купује у супермаркетима, по њеном мишљењу је проблем пластика у коју су они упаковани.
Генетика пуни пиштољ, а животна средина повлачи обарач
– Пластика која долази у контакт са воћем и поврћем или било којом другом храном може под одређеним условима да отпусти извесне хемикалије које могу имати потенцијално штетне ефекте у нашем организму. Други аспект се тиче наше животне средине. Наше болести, односно наше здравље је производ генома и свих оних утицаја из животне средине. И постоји једна јако добра реченица која каже да генетика пуни пиштољ, а да животна средина повлачи обарач. И то је оно што је јако важно да схватимо – каже саговорница.
Када је реч о кафама које често купујемо скуване како бисмо их носили на посао у, како мислимо, картонским чашама, др Буха Ђорђевић каже да те чаше имају један премаз који често може бити пластични или направљен од супстанци које се називају вечне хемикалије, односно перфлуороалкил супстанце (оне које одбијају воду и масноћу). Оне се веома често користе у том премазу и оно што су научници показали јесте да могу имати негативне ефекте на наше здравље, пре свега на имуносистем, на ендокрини систем, бројне штетне ефекте.
– Уколико се у једну такву чашу сипа топао напитак, што најчешће јесте случај јер се оне најчешће користе за кафу која је у том тренутку топла, може доћи до преласка тих супстанци у сам напитак и следствено након тога и уноса једне такве супстанце. Те перфлуороалкил супстанце се, рецимо, налазе и на картонским кутијама у којима се пакује пица или брза храна. Да би се избегло да се измасти картонска кутија, пошто је брза храна најчешће масна, стави се премаз од тих вечних хемикалија и онда имате картонску кутију која се није умастила. Постоји опасност од доспевања таквих супстанци у намирницу. Још један добар пример је посуђе од бамбуса. Веома ретко ћете на тржишту наћи чист бамбус. Обично су то бамбусна влакна у којима је додато још нешто. То нешто је меламин, супстанца која може имати штетне ефекте на наше здравље и која такође може бити отпуштена уколико дође у контакт са топлим намирницама – открива др Буха Ђорђевић.
Вечне хемикалије се веома често налазе као премаз. Дакле, оне су те које стварају нелепљиву површину. Када је у питању тефлонско посуђе, треба бити опрезан у смислу да га не треба загревати на јако високим температурама.
– Не треба користити металне шпатуле или нешто са чиме се меша по њима, зато што их то може оштетити. Оно о чему треба водити рачуна јесте појава првог оштећења, јер тај тигањ више није погодан за употребу. Генерални савет јесте да се не користе претерано често. Постоје много безбедније замене. То су пре свега нерђајући челик или ливено гвожђе. Они су најсигурнији. Уколико у унутрашњој страни посуђа постоји оштећење које директно долази у контакт са намирницама, постоји опасност од миграције одређених метала, одређених супстанци у храну и такво посуђе треба заменити – додаје професорка Фармацеутског факултета БУ.
Цурење хемикалија из пластике
Њен савет је да треба да покушамо и да смањимо коришћење пластике. Топла храна не би требало да се ставља у пластику. Ако је ознака на пластичној посуди један у троуглу, то значи да је пластика за једнократну употребу. И то заиста значи да треба само једном да је користимо. Такође, не би требало пластичне посуде прати у машини за прање судова, зато што се ту постижу доста високе температуре и то онда може довести до тзв. цурења хемикалија из пластике. Исто тако, не би требало да се стављају у микроталасну пећницу. Уколико се на њима појави било каква огреботина или неко оштећење или ако она промени боју, то је тренутак када је треба избацити из употребе.
– Треба да користимо стаклене. Постоје неке пластичне посуде које су прихватљивије за коришћење. То су пластичне посуде које имају знаке 2, 4 и 5. Дакле, оне се генерално сматрају инертним и безбедним за коришћење. А ове остале о којима смо говорили, дакле, генерално би требало избегавати – напомиње др Буха Ђорђевић.
Ендокрини ометачи
Последњих деценија се бележи значајан пораст ендокриних обољења. Ту су болести штитасте жлезде, дијабетес, поремећаји репродуктивне функције… И сматра се да у томе свакако значајну улогу имају хемикалије.
– Постоји једна посебна група хемикалија која се назива ендокрини ометачи. То су хемикалије које у нашем организму делују управо на ендокрини систем и то на више различитих начина. Неке од тих хемикалија су по својој хемијској структури сличне хормонима. Рецимо, имамо групу хемикалија која је слична естрогену и онда се у нашем организму „претварају“ да су хормони и просто се везују за рецепторе за естроген и испољавају све функције као што би то чинио сам природни хормон. Други се, пак, везују за саме хормоне, па их онда спречавају да се вежу за рецепторе и да испоље своје функције или делују на синтезу, разлагање самих хормона. Нарушавају равнотежу ендокриног система која постоји у нашем организму, која је неопходна да постоји да би организам правилно функционисао. Те хемикалије се рецимо налазе у пластици, на пример, бисфеноли, фталати. То су супстанце које се сматрају ендокриним ометачима, а које су састојци пластике. Такође, ПФАС хемикалије су такође доказани ендокрини ометачи. Утврђено је да могу деловати на функцију штитасте жлезде – рекла је саговорница Политике.
Полибромовани дифенилетри супстанце су које смањују могућност да се нешто запали. Оне се додају у намештај, у тепихе, тј. додавале су се у већој мери, а сада постоје нека ограничења, али тога и даље има у нашој животној средини с обзиром на то да су те супстанце доста стабилне и тешко их је разложити.
Сметње у говору код деце због хемије у теписима
– Тако да се налазе и у нашим становима и генерално се могу инхалирати током свакодневног живота. И оно што је ту нарочито проблематично јесу деца која се веома често играју на поду и имају тај покрет да рукама све додирују и стављају затим руке у уста, тако да су и више изложена таквим хемикалијама. Постоје и подаци тј. истраживања да оне утичу и на сметње у говору код деце. Многе од ових хемикалија могу да потенцијално изазову неуролошке поремећаје – додаје др Буха Ђорђевић.
Процењује се да годишње унесемо између 40.000 и 50.000 честица микропластике у организам. Чак су је пронашли у плаценти, што би значило да се и бебе рађају сада са одређеном количином микропластике, каже она.
И канцеларије изложене хемикалијама
– Веома често се чини да богатије земље сматрају да уколико свој отпад испоруче у неке сиромашније земље, да су тако решиле проблеме, али то је далеко од истине, зато што загађење не познаје границе. Поменуте вечне хемикалије, ПФАС хемикалије, пронађене су у поларним медведима на Арктику, на Гренланду, значи на местима где никада нису коришћене нити произведене. Зато је проблем загађења заправо нешто што је глобалан проблем. Постоје радна места за која традиционално знамо да су изазовнија са професионалног аспекта у смислу изложености хемикалијама и то је рад у индустрији, различита производња, рудници…
Рецимо и фризерски салони, козметички салони, места су где постоје значајне изложености хемикалијама и јако је важно да се о томе води рачуна. Једна интересантна студија је урађена у Америци, Великој Британији и Индији, која је обухватила око 300 радника који су радили у канцеларијама.
Ставили су им неке наруквице са којима су они обављали четири дана све обавезе које иначе обављају и онда су анализирали 99 хемикалија које су изабрали, које су сматрали да су од интереса, и пронашли су свих 99. Значи све су биле у мерљивој количини и још плус хиљаду додатних хемикалија. Тако да оно што данас знамо је у суштини то да не постоји посао на коме нисмо изложени хемикалијама – појашњава др Буха Ђорђевић и додала је да су радили истраживања која се тичу карцинома панкреаса, дојке и простате и тестиса.
Домаћа истраживања о вези тешких метала и карцинома
Она су обављена на Катедри за токсикологију Фармацеутског факултета Универзитета у Београду, у сарадњи са Клиничким центром Србије и Клиничко-болничким центром Бежанијска коса. Такође су урађена у сарадњи са неким међународним институцијама, рецимо Универзитетом Оклахома и Колеџ Кингс у Лондону.
– Оно што смо успели да докажемо јесте да присуство одређених тешких метала, попут рецимо кадмијума, може да повећа ризик од настанка карцинома панкреаса. Исто важи и за карцином простата и тестиса. А оно што тренутно радимо јесте утврђивање везе између нивоа бисфенола, хемикалија којима можемо бити изложени када користимо пластику или када пуно користимо конзервирану храну, и развоја карцинома дојке.
Пре неколико месеци је објављено истраживање које је показало, на пример, да вегетаријанци имају у свом организму висок ниво кадмијума. То је један токсични метал, а они га имају у нивоима готово једнако ако не и више од пушача. Зашто? Зато што се не хране разноврсно, то је разлог. Ако користите вегетаријанску исхрану, ви се пре свега храните биљкама. Биљке веома често акумулирају кадмијум, на пример зелене биљке, исто тако пиринач има веома често више нивое. Зато је важно да исхрана буде разноврсна – сматра др Буха Ђорђевић.
Čemu služi hvatač snova? Mnogi u svojim domovima drže ovaj ukras, a ne znaju njegovo značenje
Преузмите андроид апликацију.
