Већина људи се не сећа догађаја који су се десили пре 2 или 3 године, а чак и сећања из детињства после овог доба често остају фрагментарна.
Стручњаци ову појаву називају „инфантилна амнезија“ и провели су више од једног века покушавајући да схвате зашто рана сећња нестају, иако њихов утицај на психу остаје.
За многе људе детињство је вероватно савршено време: дете је стално окружено бригом, топлином и пажњом других. Међутим, људи не могу да се сете свих детаља овог периода. Чак и свесни догађаји првих година живота – игре, прославе или први кораци – нестају из сећања. Зашто се то дешава?
Испоставља се да узроци феномена леже не само у развоју мозга, већи у културним и језичким карактеристикама сваке особе.
Зашто заборављамо успомене из детињства?
Године 1905. Сигмунд Фројд је сковао термин „инфантилна амнезија“ да би описао „чудан заборав“ који прогања прве године живота скоро сваке особе.
Дуго се веровало да бебе једноставно нису у стању да формирају дугорочна сећања због свог незрелог мозга. Међутим, студије спроведене 1980-их показале су да деца од 2 године могу месецима да памте догађаје.
Дакле, научници су открили парадокс: ако рана искуства утичу на личност, зашто се она не задржавају у сећању?
Кристина Алберини, професорка неуронауке на Универзитету Њујорк (САД), истиче да људска сећања остају у мозгу до 2-3 године, али постају недоступна свести.
Хипокампус, подручје мозга одговорно за формирање памћења, може играти кључну улогу. Интензивно се развија у раном животу и стално се реструктурира као одговор на нова искуства, што може објаснити рани губитак памћења.
Како култура утиче на памћење?
Западни стручњаци примећују да старост првих сећања варира у зависности од културе.
Истраживање професора Чи Ванга са Универзитета Корнел у САД показује да се исти Американци у просеку памте са 3,5 године, док Кинези почињу са око 4 године. У исто време, америчка сећања се често фокусирају на лична искуства, док кинеска сећања описују колективне догађаје и породичне традиције.
У међувремену, најстарија сећања су забележена међу Маорима на Новом Зеланду – у просеку од 2,5 године. Научници то објашњавају њиховом снажном усменом предајом и чињеницом да родитељи од детињства активно разговарају о прошлим догађајима са децом.
Тако су експерименти већ доказали да деца која одрастају у окружењу са „култивисаном традицијом причања прошлости“ памте више детаља и могу да репродукују сећања из ранијег узраста.
Улога језика и природа памћења
Неки стручњаци верују да бебе нису у стању да формирају свесна сећања јер им недостаје развијен језик: способност да се догађаји пренесу речима помаже им да буду запамћени.
Међутим, овој хипотези је у супротности чињеница да се феномен инфантилне амнезије примећује и код животиња које немају језик.
Људско памћење није структурирано као компјутерска база података, примећују научници. Сећања су ускладиштена у сложеној мрежи неуронских веза и сваки пут када им приступимо, она се благо мењају: на пример, експерименти су показали да неки људи памте догађаје који се никада нису догодили ако се о њима често разговарало у породици.
На пример, француски психолог Жан Пијаже једном је схватио да је његово сећање из детињства на дадиљу која га је спасла од киднаповања било лажно. Годинама касније, жена је признала Пијажеу да је измислила причу, а психолог се сећао инцидента истинито као да се заиста догодио.
Преузмите андроид апликацију.
