Нападом Аустроугарске на Србију 28. јула 1914. године, пре 110 година, почео је Први светски рат.
Власти Двојне монархије искористиле су трагичну погибију престолонаследника надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге Софије војвоткиње Хоенберг, у Сарајеву на Видовдан, 28. јуна 1914, да оптуже Србију да наводно стоји иза атентата.
У Бечу је заправо дуго тражен прикладан момент за, како су веровали, коначни обрачун са Србијом. Атентат који су извршили младобосанци узет је отуда као оправдање за рат.
У врховима Аустроугарске, официрском кору, па и јавности, постојало је одушевљење идејом одлучног обрачуна са Србијом, уз готово неподељено уверење да ће све бити релативно брзо решено, односно да Србија нема снаге да се озбиљно одупре неупоредиво надмоћнијој држави Хабзбурга.
У Србији насупрот, општи став је био да сукоб са Аустријом треба на сваки начин избећи.
Земља је управо изашла из балканских ратова, против Турске 1912, па Бугарске, 1913, тешко исцрпљена. Није била реч само о материјалној ситуацији него о великим губицима у људству. Србија јесте из тих ратова изашла овенчана славом, победница, територијално знатно проширена, али је било очигледно да су јој неопходне године, деценије, опоравка.
Политика званичног Беча међутим није лета те 1914. оставила простор за мир.
Напротив, у Бечу се држало да је момент прикладан за брз коначни обрачун. Постојало је убеђење да је Србија нејака за озбиљан отпор таквој сили каква је била Аустроугарска. Није то био став само у Двојној монархији, него готово опште уверење широм Европе.
Када је постало јасно да предстоји напад, Влада и централна државна тела Краљевине Србије измештени су у Ниш, у складу с налогом од 25. јула. Врховна команда међутим, смештена је у Крагујевац.
Рат је објављен, вероватно циљано, симболички, месец дана по атенату у Сарајеву, 28. јула.
Србији је објава рата достављена отвореним телеграмом. У њему је наведено да се Двојна монархија налази у ратном стању са Србијом. Наглашено је такође да одговор Србије, на оно што је Беч захтевао, дакле ултиматум, није задовољио.
Претходно, посланик Двојне монархије у Београду Барон фон Гизл, предао је у вечерњим сатима 23. јула, Лазару Пацуу, ондашњем министру финансија, у својству заступника председника Краљевске српске владе Николе Пашица, ултиматум.
Србија је тим текстом оптужена због наводно подривачких активност против Аустроугарске. Оптужба је такође садржала наводе да су у Србији атентатори наоружани, припремани, обучавани, а онда и пребачени на простор Аутроугарске.
Група младих људи окупљених у организацији Млада Босна, из чијег окриља су били атенатори, била је пре свега мотивисана мржњом према Аустроугарској, у чему је велики удео имао тежак социјални положај огромне већине становника БиХ. Аустроугарска је у складу са у основи феудалним наслеђем које је доследно поштовала, у БиХ одлучно штитила повлашћени статус беговата, укључујући аграрне односе наслеђене од Турске.
Постојала је такође код младобосанаца идеја југословенског национализма, што они нипошто нису раздвајати од српског патриотизма. Групу младобосанаца сачињавали су представници све три верско националне групе Босне и Херцеговине.
Током истрага спровођене у Сарајеву по атентату, дошло се до закључка да су Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић и Гаврло Принцип, атентатори, боравили у Србији, одакле су донели оружје.
Такође, да су атентатори били повезани с појединим службеним лицима Србије.
Било је углавном јасно да званични Београд, односно власти Краљевине Србије нису имале никакве везе с атентатом. Појединци међутим, припадници појединих државних служби помогли су потоње атентаторе.
Приликом предаје ултиматума барон Гизл нагласио је да се званични одговор Београда очекује у року од два дана.
Било је несумњиво да је ултиматум уобличен тако да га је готово немогуће прихватити, испунити. А што би послужило као изговор за рат.
Ултиматум је садржао десет тачака. Захтевана је обустава пропаганде против Аустроугарске, ма у ком виду, обустава рада организација које, по тумачењу Беча, раде против Двојне монархије, пре свега се мислило на Народну одбрану. Исто тако, да се из образовног система, уџбеника и наставе, уклони све противно интересима Аустроугарске.
Потом, да се из државне службе, неодложно, одстране сва лица за која се из Беча тврди да су се бавила подривачким радом против Аустроугарске. Захтевано је, одмах, хапшење свих осумњичених за помоћ у аутентату. Такође ефикасно затварање границе. Исто тако, инсистирало се на учешћу аустроугарских службених лица на територији Србије приликом истрага, као и спровођења судских поступка против наведених лица.
Суочене са перспективом рата са несразмерно јачом Аустроугарском, који се на сваки начин желео избећи, српске власти изашле су у сусрет свим захтевима званичног Беча, изузев учешћа органа Двојне монархије у истрази, односно судским поступцима на територији Србије.
Наглашавано је жаљење због трагичних догађаја у Сарајеву, званична Србије, како влада тако и други органи власти осуђивали су, искрено, неодговорност атентатора и њихових помагача. Мајор Војислав Танкосић је ухапшен, у току је била потрага за Миланом Цигановићем.
Одговор на ултиматум уобличили су Никола Пашић и Стојан Протић, у крајње помирљивом тону. Он је потом достављен у посланство Аустроугарске у Београду неки минут пре 18. часова 25. јула. Барон Гизл, међутим, већ је напуштао Београд.
Пошто је примио телеграм с формалном објавом рата, Никола Пашић тада председавајући Савета министара односно Владе, већ неколико дана измештен у Ниш, запутио се у здање Окружног начелства. Са балкона тог тела, Пашић се потом обратио окупљеном грађанству предочавајући да је Србија нападнута.
Аустроугарске трупе ратна дејства започеле су исте ноћи артиљеријом са ратног брода Бодрог. Има додуше сведочанстава да је артиљеријских дејства на простор Србије било и нешто раније, као код Великог Градишта.
Инвазија је започела је 12. августа упадом преко Дрине. Аустријска Пета и Шеста армија провалиле су тада из Босне у Србију.
Трупама је командовао Оскар Поћорек, поред другог организатор дочека високих гостију у Сарајеву на Видовдан. На простору Срема и Баната налазила се Аустроугарска Друга армија, одакле су вршена диверзантске акције, највише као вид заваравања, али и масивна артиљеријска дејства по Београду, Шапцу, и другим местима на ондашњој граничној линији.
У Бечу је одлучено да тежишни удар буде са Дрине, насупрот логици. Несумњиво се очекивало да ће изненађење противно стандрадним узусима ратовања допринети ратним циљевима Аустроугарке.
Била је то заблуда показало се. Оскар Поћорек артиљеријски генерал, врховни заповедник Балканске војске Аустроугарске, претходно војни гуверенер Босне и Херцеговине од 1911, био је намеран да што безобзирније казни Србију.
Антисрпска хистерија у Сарајеву и Босни уопште, убрзо и другде, као у Срему или Далмацији, започела је убрзо по атентату, углавном те ноћи или сутрадан. Догодили су се прави погроми на Србе и њихову имовину. Ван Босне углавном је била реч о хапшењима, а потом и стрељањима, како се тврдило непоузданих.
У Босни је Поћорек од локалне муслиманске фукаре организовао посебне формације, Шуцкорпус, чија је улога била терор над Србима. Преко 5.000 Срба је тада ухапшено, 460 убијено.
Пошто је српском Генералштабу постало несумњиво да удар са Дрине није заваравање односно скретање пажње са другог места удара, концентришу се трупе на том простору.
Током Церске битке Срби су потукли Пету Аустроугарску армију, која се у растројству повукла. Крајем августа те 1914. године, трупе Двојне монархије протеране су из Србије. За успешно руковођење војним операцијама током Боја на Церу Степа Степановић добио је чин војводе.
Била је то прва велика победа савезника у Светском рату.
Наредна инвазија на Србију уследиће 6. септембра. Борбе на Дрини, чији је саставни део била и Битка на Мачковом камену, претвориће се у рововско позиционирање.
Трећа Поћорекова офанзива догодила се 16. новембра. По паду Ваљева и Београда, уследиће противофанзива Срба у Колубарској бици коју је осмислио и предводио Живојин Мишић. До 16. децембра, осим заробљеника, ни један војник Аустроугарске није се више налазио на територији Србије. Победа Срба била је потпуна. Живојин Мишић награђен је потом чином војводе.
Успеси Срба 1914. године, запрепастили су читаву Европу, како Беч и Берлин, тако и савезнике. Било је то тешко понижење Аустроугарске. Паралелно, углед Србије је драстично порастао.
У јесен 1915, међутим, на Србију су удружено напале Аустронемачке трупе, под командом фелдмаршала фон Макензена. Одмах затим Бугари су напали с леђа.
После трагичног повлачења преко планинских врлети до Јадрана, српска војска ће се опоравити на Крфу и у залеђу Солуна, где је тада образован нови фронт.
Пробојем Солунског фронта, који су извели Срби, средином септембра 1918, и победоносном офанзивом која је пресудно допринела поразу Централних сила, окончан је Светски рат. По капитулацији Бугарске, затим и Аустроугарске, Немачка је примирје потписала 11. новембра. Био је то крај Првог светског рата.
Vartburg: simbol istočnonemačke autoindustrije i pokretna istorija
Преузмите андроид апликацију.
