У фебруару 1826. године, српски народ у Хабзбуршкој монархији добио је своје две велике историјске тековине.
У Пешти је 16. фебруара 1826. године, створена Матица српска, најстарија српска културна и научна институција, а у Мошорину 22. фебруара рођен је Светозар Милетић.
Најбољи ђак Српске православне велике гимназије у Новом Саду, доктор правних наука, адвокат, народни вожд, градоначелник Новог Сада, новинар, најеминентнији српски политичар у Хабзбуршкој монархији у другој половини 19. века и народни трибун.
Све је ово био Чича, како је српски народ од миља прозвао Светозара Милетића, али пре свих ових звања Светозар Милетић је био Србин.
Од својих младих дана Милетић је био заинтересован за политику и српско питање у оквиру Хабзбуршке монархије.
Имао је 22 године, када је учествовао на Мајској скупштини у Карловцима 1848. године, на којој је проглашена Српска Војводина, а затим по налогу патријарха Рајачића одлази у Загреб, како би тамо задобио подршку за српску ствар.
Милетић је још 1846. године, о идеји заједничке словенске конфедерације писао песнику Петру Прерадовићу: „Ми ћемо остати Срби и нећемо бити Хрвати, ни Илирци“.
Разочаран у неразумевање Хрвата али и појединих Срба, наставља и развија своју борбу.
У Бечу 1854. године, Светозар Милетић постаје доктор правних наука, а две године касније у Новом Саду полаже адвокатски испит. После укидања Војводства Србије и Тамишког Баната 1860. године, вратио се у политички живот.
Милетић није могао без политике и идеје о „Српској Војводини“.
Ова идеја била је срж и темељ борбе Светозара Милетића у Угарској, а заправо полазна тачка ка далеком и крајњем циљу српском јединству.
Идеја „Српске Војводине”, била је водиља Милетићу и довела га је до тога да је постао један од најцењенијих Срба, чија се реч поштовала.
Од 1861.године, био је почасни члан Матице српске и залагао се за њено пресељење из Пеште у Нови Сад.
Лист је од фебруара 1866. до маја 1867. године, излазио у Пешти, а надаље у Новом Саду.
Захваљујући Милетићу, у Новом Саду 1866. године, у августу месецу настаје Уједињена омладина српска.
Када је донета Аустроугарска нагодба 1867. године, створена је прва мађарска влада, Милетић је започео борбу против ње. Основао је 1869. године, Српску народну слободоумну странку.
Због чланка у „Застави” 1869. био је први пут на робији од октобра 1870. до октобра 1871. године.
У време Херцеговачког устанка и Српско-турског рата 1876. тражио је да се Аустроугарска уздржи од интервенције на Балкану и позвао Србе да шаљу у Србију добровољце и материјалну помоћ, па је поново осуђен. Пуштен је 1879. године, али је био нарушеног здравља.
Јова Змај је поводом Милетићевог изласка из затвора спевао: „Ништавне су славопевке, кад се враћа мученик. Диж’те децу из колевке, нек запамте његов лик. Ох, дижите децу данас, па им збор’те: То је тај! Такви људи нису за нас, већ за бољи нараштај.“
Српску политичку мисао у Војводини у другој половини 19. века утемељио је Светозар Милетић.
Идеали за које се борио за свог живота били су слобода, независност и уједињење српског народа.
Није дочекао да види уједињење српског народа, умро је пре свог 75. рођендана, у Вршцу 1901. године. Његова смрт означила је само Милетићево телесно напуштање овоземаљског света, али његове идеје живеће вечно.
Светозар Милетић до данас остао је најпознатији и најзначајнији Чича за Србе у Војводини.
Преузмите андроид апликацију.
