Делиблатска пешчара, или „Европска Сахара“, сматра се једном од последњих пустиња у Европи, уједно и највећом европском континенталном пешчаром.
Али многи не знају ни шта је пешчара?
Пешчара је мања песковита површина изван пространих пешчаних области која има елементе пустињске климе. То је оно што је разликује од пустиње, као што је Сахара.
Настаје у условима раније сувљег периода са пустињским или степским климатским карактеристикама. Карактеристични облици рељефа за пешчаре су — дине, међудинске депресије, пешчани бедеми и слично.
Данас су овакви облици рељефа најчешће затрављени или пошумљени.
Зашто се Делиблатска пешчара сматра последњом, али и највећом европском пешчаром и због чега је јединствена?
Овај историјски споменик Панонске низије елипсастог је облика и простире се на око 350 километара квадратних. Протеже се између Дунава и југозападних падина Карпата.Са том површином, она представља највећу акумулацију невезаног песка у Европи.
Због своје специфичне флоре и фауне, Делиблатска пешчара проглашена је специјалним резетватом природе, а јединствена је и температура која се зими спушта до -25, а лети иде до 45 степени целзијуса.
Биљне и животињске врсте ове пешчаре, због своје јединствености, представљају посебну област названу Делиблатикум.
Резерват Делиблатске пешчаре налази се у Европском зеленом појасу и највероватније ће постати подручје „Натура 2000“, европске мреже заштићених области, а налази се и на прелиминарној листи UNESCO, као подручје јединствених природних вредности.
Флора и фауна на овом месту јединствени су за Србију, али и Европу.
Богатство флоре овог подручја се огледа у постојању од око 900 врста виших биљака, од којих су многе реликти и раритети, као и врсте које су у свом распрострањењу ограничене на Панонску низију.
Једино се овде, у односу на читав простор Србије налазе: банатски, степски божур, Панчићев пелен, шерпет и Дегенова коцкавица. Своје станиште овде је нашло и 20 врста орхидеја.
Због присуства великог броја врста птица, од којих су многе ретке и угрожене, ово подручје је увршћено у најзначајнија станишта птица у Европи – ИБА подручје. Из групе грабљивица, које су најугроженије птице, заступљене су врсте као што су: банатски соко, орао крсташ и орао кликташ.
Како је настало ово јединствено подручје?
Једна од многих теорија је да се на територији Панонске низије налазило Панонско море, а да је Делиблатска пешчара била само део њеног дна.
Постоји и могућност да се песак из Паноније преко Дунава накупио пред Ђердапском клисуром, па га је ветар дувајући ка југозападу нанео на подручје данашње пешчаре.
Слична је и теорија да су карпатске реке Караш, Моравица, Нера и Брзава спирале песак испред клисуре још у леденом добу, а затим је ветар одрадио свој део и наталожио песак на другом месту.
Постојање оволике пешчаре усред Европе привлачно је филмској индустрији.
Од домаћих филмова, на овом подручју снимљен је већи део филма „Ко то тамо пева“, а сниман је и, такође култни филм, „Бој на Косову“. Ипак, сниман је и филм „Џингис Кан“ давне 1965. године у продукцији америчке куће „Columbia Pictures“.
Неретко се у Србији, ако се довољно потражи, може пронаћи локација као што је ова, јединствена на нивоу државе, континента, па некад и целог света, а да ли сте ви посетили „Европску Сахару“?
Преузмите андроид апликацију.