Најстарија новосадска гимназија и једна од најстаријих српских образовних институција постоји већ три века.
Приче о њеном настанку и развоју сведоче о снажним културним и образовним тежњама локалног становништва, због којих је град и добио надимак “српска Атина”.
За причу о историји и настанку Змај Јовине гимназије морамо да се вратимо у период с краја XVIII века. У то време, новосадско српско грађанство било је довољно економски оснажено, да је почела да се осећа потреба за јаким световним образовањем зарад даљег напретка.
Отварање школа било је најбољи пут да се Срби више укључе у привредни и културни развоју Угарске, али и у политичка збивања.
Ти први кораци српског народа у јужној Угарској да изађе из културне заосталости били су тешки, а томе у прилог говори и дугогодишња борба за Српску православну гимназију у Новом Саду, обезбеђивање материјалних средстава за њен рад, и услови под којима је радила и развијала се. Томе сведочи и чињеница да је од почетне замисли до њеног оснивања прошло пуних 15 година.
Први дан школе
На Дан Светог Саве, 27. јануара 1810. родила се Српска православна велика гимназија у Новом Саду, друга у српском народу. Трговац Сава Вуковић поклонио је 20.000 форинти за оснивање гимназије, што је објавио у свом задужбинском писму. Иако слеп, то писмо је својеручно потписао пред пет сведока. Када се у Новом Саду и околини чуло за овај његов гест, и многи други родољуби почели су да дају своје прилоге.
Ипак, није све ишло глатко. Због крупних промена у финансијском систему земље, односно девалвацији валуте, прошло је још много времена пре него што су оснивачи успели да обезбеде неопходна новчана средства.
Упоредо су се борили ис а политичким препрекама, с обзиром на то да се бечка влада противила овој идеји. Најзад је 31. јануара 1816. угарски цар Франц I потврдио је одобрење за оснивање гимназије. Тада је отворен први и други, а у новембру и трећи разред гимназије. Уследило је и отварање четвртог, петог и шестог разреда, а 1819. на чело Гимназије долази један од њених најчувенијих директора, познати историчар и научник Павле Јосиф Шафарик.
Школарина је 1860. износила 8 форинти сребра, 1872. је повишена на 12 форинти, 1888. на 15 форинти, а 1897. год. на 24 форинти. Има доказа по којима можемо судити да се школарина није строго наплаћивала, нарочито добрим ученицима из сиромашних породица.
Распоред часова
Новосадска гимназија имала је наставу на латинском језику, осим веронауке која је била на црквено-словенском. Српски народни језик служио је тада само за обичну конверзацију. То се променило после 1860, када је дошло до попуштања стега Баховог апсолутизма, односно периода режима аустријског министра унутрашњих послова Александера Баха, када је српски језик званично постао језик на коме се одвијала настава. Томе је допринео и др Тихомир Остојић, који се 1890. придружио Новосадској гимназији и постао један од најбољих професора, што због метода свог рада, што због своје опште културне делатност у јавном животу Новог Сада.
Предавао је српски и немачки језик, био је активан у Матици српској, Друштву за српско народно позориште, Омладинском колу, Трговачкој омладини, Српској читаоници и другим установама.
У распореду часова ученика Српске православне гимназије обавезни предмети су били наука вере, латински, српски, мађарски, немачки, гимнастика, математика, геометријско цртање, физика, историја, земљопис, природопис, филозофска пропедевтика и краснопис.
Предавали су се и необавезни предмети: француски језик, нацртна геометрија, црквено појање, певање и музика.
А ко је предавао ове предмете? Занимљиво је да испрва професори Новосадске гимназије нису морали имати одређене квалификације. Управа школе апеловала је на школоване суграђане да постану професори, чему су се многи и одазвали. Постављани су доживотно, и нису имали пензије. Тек 1888/89. школске године изједначени су са професорима државних гимназија.
Школско двориште
Велика српска гимназија почела је са радом у згради православног училишта, које је сазидано 1781, а налазило се у порти Саборне цркве. Ова зграда била је једна од ретких која није порушена током бомбардовања Новог Сада 1849. године. Крајем XИX века број ученика био је све већи, па стара гимназијска зграда постала је недовољна. Поред тога, Угарско министарство просвете је све учесталије претило да ће затворити гимназију због трошности зграде и неодговарајућих хигијенских услова. Професори су се жалили да је тешко држати дисциплину у малим учионицама.
Питање зграде коначно је решено 1897. године, и овог пута уз помоћ добротвора, предвођених бароном Милошем Бајићем, унуком кнеза Милоша Обреновића. Одлучено је да нова зграда буде подигнута на месту старе, по пројекту архитекте Владимира Николића. Камен темељац свечано је положен 4. октобра 1899, и у њега је узидана херметички затворена стаклена споменица, чији је текст написао дугогодишњи професор и директор Васа Пушибрк.
Нова зграда Српске гимназије је у оно време била најлепша палата у Новом Саду и једна од најмодернијих школских зграда у целој Угарској.
Није само спољни изглед импоновао, већ је и унутрашње ново и модерно уређење чинило да још дуго времена ђаци улазе у њу с много пијетета. Српски народ у овим крајевима био је поносан што може да се подичи таквом културном установом. Завештање барона Бајића и осталих српских добротвора помогло је српском друштву и на друге начине, јер су гимназијске просторије користиле и гимнастичко друштво Српски новосадски Соко, ученице Више девојачке школе, занатлијско певачко друштво Невен, Музичка школа „Исидор Бајић“ и вечерња школа Новосадске трговачке омладине.
Основана као Српска православна велика гимназија новосадска, ова школа је од 1810. више пута мењала назив, а име Јована Јовановића Змаја, прослављеног новосадског песника, носи од 1959. године.
Преузмите андроид апликацију.
