Нови Сад, град богате културне баштине и разнолике музичке традиције, има привилегију да се поноси једним од најпознатијих тамбураша у историји југословенске музике – Јаником Балажем.
Његова прича није само прича о музици већ и о дубокој вези између уметника и Петроварадинске тврђаве, која је постала неодвојив део његове легенде.
„Зауставите Дунав, и сказаљке старе, ту је песма моја, и песма моје драге…“
Ове стихове сви ми добро знамо, можда чак и не знајући да потичу од песме „Осам тамбураша с Петроварадина“.
Ова нумера, која је постала класик, инспирисана је животом и делом Јанике Балажа.
Јаника је предводио тамбурашки ансамбл од осам чланова, чија је музика освојила срца широм целе Европе.
Његова тамбурашка осморка постала је легендарна, и дан-данас се памти по виртуозном извођењу.
Када помислимо на Јанику, прва асоцијација је често Петроварадинска тврђава. Унутар њених импозантних зидина, Јаника је стварао музику која је постала симбол боемске атмосфере Новог Сада.
Његова емоција и страст према музици били су толико снажни да су делили град на два света – свет боема и свет обичних људи.
Управо ту страст је уносио у своју тамбурицу, свирајући је по слуху, без нота, чак и док још није умео да изговори прве речи.
Као уметник, Јаника се често присећао својих првих зарађених новаца. Са свега седам година, певао је стихове „Кад се циган зажели медених колача“ у возу који га је водио од Бачког Градишта до Бечеја, града у којем је одрастао.
Иако је започео музичко образовање свирајући виолину, мудри савети старијих суграђана усмерили су га ка тамбурици.
Јаника је брзо схватио да је виолиниста на сваком кораку, док виртуоз тамбурице представља нешто посебно и јединствено. Овај избор га је приближио „трону славних тамбураша“.
Његова музичка каријера одвела га је широм света. Наступао је пред краљицом Елизабетом II, а само у париској Олимпији свирао је 36 пута.
Ипак, до краја свог живота, остао је веран свом родном граду.
Иако су му се пружале бројне прилике да оствари „амерички сан“ или постане славан у Совјетском Савезу, Јаника никада није желео да напусти Нови Сад. Овде је живео и овде је преминуо 1988. године.
У сећање на овог великана тамбурице, основано је удружење грађана „Тамбурица Јанике Балажа“, које већ две деценије чини све што је у његовој моћи да га не заборавимо. А како би и он остао део нас, његов споменик поносно стоји на Тргу Незнаног Јунака, посматрајући своје омиљено место, Петроварадинску тврђаву.
Јаника Балаж није само оставио музичко наслеђе, већ је постао легенда која живи кроз своју музику, кроз приче о боемским ноћима на Петроварадинској тврђави, и кроз душу Новог Сада, града који је заувек волео и који заувек воли њега.
Kulturna stanica „Stepanovićevo“ svečano otvorena notama Stefana Milenkovića i Kamerate (FOTO/VIDEO)
Преузмите андроид апликацију.
