Краљ Александар Карађорђевић Ујединитељ, који је предводио Србију у победоносним борбама од 1912. до 1918. у оба балканска и Првом светском рату, творац Краљевине СХС односно Југославије, убијен је 9. октобра 1934. у Марсељу.
Краљ Александар Карађорђевић, један од највећих владара у историји Срба, творац земље, носилац и државне и националне идеје Југославије убијен је приликом званиче посете Француској.
Непосредни извршилац био је Бугарин, а организатор усташки зликовац Еуген Дидо Кватерник.
Окончањем Првог светског рата регент престолонаследник Александар, славом овенчани победник, 1. децембра 1918. у Београду, на Теразијама, у палати Крсмановић, тада привременој резиденцији, проглашава уједињење, стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.
Усвајањем Видовданског устава 1921. појавиће се назив Краљевина СХС, да би 1929. земља била преименована у Краљевина Југославија.
Александар Карађорђевић рођен је 16. децембра 1888. као другорођени син кнеза Петра И Карађорђевића, потоњег краља, тада у избеглиштву. Србијом је од 1858. владала династија Обреновић.
Његов отац Петар за краља Србије крунисан је септембра 1904. пошто су се Карађорђевићи на престо вратили после Мајског преврата, односно трагичног краја последњих Обреновића, краља Александра и Драге, маја/јуна 1903.
Био је то крупан преображај. Нови владар краљ Петар I Карађорђевић, био је нетипичан владар, скроман, штедљив, сасвим непретенциозан.
Манирима је више личио на војника него на ондашње владаре. Стари краљ, иначе полазник француске војне академије, ратовао је у Француско пруском рату 1870/1871. када је и одликован, и у Босанскохерцеговачком устанку 1875/1877, под именом Петар Мркоњић.
Имао је троје деце, Јелену (1884 – 1962) удату 1911. за руског великог кнеза Јована Константиновича Романова, Ђорђа (1887 – 1972) и Александра (1888 – 1934) потоњег краља.
Старији син Ђорђе био је престолонаследник од 1903. до марта 1909. када је приморан да се повуче због необузданог понашања, а млађи брат Александар, у то време на школовању у Санкт Петербургу, постаје престолонаследник.
Када је избио Први балкански рат 1912. престолонаследник Александар предводи Прву српску армију у величанственим победама на Куманову и Битољу, кључним поразима Турака у том рату. Да би потом, нападнути од Бугара, Срби однели победу на Брегалници 1913.
Великим победама у балканским ратовима ослобођене су Стара и Јужна Србија, данашње Косово, Метохија, Рашка област, Северна Македонија. Иако је победа била помућена пошто Србији није дозвољен претходно усаглашени излаз на Јадран, чему се супротставила највише Аустроугарска а уз њу и Италија.
Стари краљ Петар јуна 1914. препушта управу земље престолонаследнику Александру, који тиме постаје регент.
Међутим, већ крајем тог месеца догађа се атентат у Сарајеву, који ће послужити као изговор да Србија буде увучена у нови рат. На Видовдан, младобосанац Гаврило Принцип усмртио је надвојводу Франца Фердинанда. Ова трагедија биће искоришћена као оправдање за напад на Србију, чиме је изазван Први светски рат.
Регент Александар предводио је српску војску током Првог светског рата, почев од великих победа на Церу и Колубари 1914. што је у Бечу доживљено као тешко понижење.
Пошто је у јесен 1915. Србија суочена са удруженим нападом вишеструко јачих аустроугарских и немачких а онда и бугарских инвазионих снага, уследио је поступни узмак, трагична епопеја одступања преко планинских врлети од Косова односно Метохије, пут Јадрана, у зиму 1915/1916.
Иако теско оболео, и непосредно оперисан у Скадру, регент Александар је тада одбио укрцавање на италијанско пловило, речима да ће то учинити после последњег српског војника.
Након опоравка на Крфу, Српска војска априла/маја 1916. пребачена у залеђе Солуна где је образован нови фронт.
Прве озбиљне победе, уз тешке жртве, Срби ће постићи на Кајмакчалану, тада граници Краљевине Србије, септембра 1916. када је ослобођан и Битољ, део окупиране отаџбине, што је имало огроман симболички па и психолошки значај.
Коначно, средином септембра 1918. Срби пробијају Солунски фронт, што доводи до капитулације Бугарске, Турске, па Аустроугарске. Капитулацијом Немачке 11. новембра, окончан је Први светски рат.
Величанствене победе српске војске биле су последица не само руковођења регента Александра, него и квалитета официрског кадра оновремене Србије, поред великих жртава. Тако је Радомир Путник за победу у Кумановској бици добио чин војводе, Степа Степановић за победу на Церу, Живојин Мишић по победи на Колубари. Петар Бојовић је чин војводе добио након пробоја Солунског фронта.
Београд је ослобођен 1. новембра 1918. да би потом напредовање било настављено ослобађањем земаља настањених Србима и уопште Јужним Словенима дотадашње Аустроугарске. Српска војска је тада доспела до Темишвара, Печуја, алпских масива, Ријеке.
Већ Нишком декларацијом, коју је затим потврдила и Скупштина, децембра 1914. државни врх Србије прокламао је да је ратни циљ Србије ослобођење свих Срба, Хрвата и Словенаца.
Уједињење је регент Александар прогласио 1. децембра 1918. у Београду, чиме су, веровало се, коначно остварени национални циљеви.
Основно начело новог државног концепта било је становиште да постоји, или да га ваља градити, југословенско заједништво, јединствен троимени народ, што је још доследније спровођено по увођењу личне владе краља Александра 1929.
Доследно је заступан грађански модел друштва, што се огледало у аграрној реформи, односно одузимању земље од велепоседника страног порекла. Огроман део сељака у Словенији, Далмацији, Славонији, Хрватској, Босни тада је први пут добио земљу. Претходно, проценат беземљаша у тим покрајинама био је огроман. Бивши власници су обештећени.
Лична влада краља окончана је доношењем новог Устава септембра 1931.
На краља је претходно бар у два наврата покушан атентат, као 1921. у Београду, када је почнилац био Спасоје Стејић, комуниста.
Усташе су покушале да га убију и приликом посете Загребу децембра 1933. Атентатори су међутим били притиснути масом која је поздрављала краља. Нема дилеме да су усташе уживале подршку Мусолинијеве Италије, као и Мађарске.
Совјетска историографија потенцирала је да иза убиства стоји Берлин, односно нацистичка Немачка, са друге стране, поједини аутори из оквира руске беле емиграције тврдили су да се у далекој позадини убиства краља Александра налазе совјетске тајне службе.
Нема дилеме да је краљ имао сазнања да је путовањем у Француску суочен са могућношћу атентата.
То сведоче и сећања Владете Милићевића врхунског полицијског званичника Краљевине Југославије. Није немогуће да је краљ који је живот провео као ратник, суочен с неизлечивом болешћу, канцером, одабрао херојски одлазак. У тренутку смрти није имао ни 50 килограма.
У складу с тестаментарном жељом почившег краља, земљом је до пунолетства тада једанаестогодишњег Петра II, управљало Намесништво чија је прва личност био кнез Павле Карађорђевић.
Вучић позвао грађане да дођу данас на скуп СНС у Крагујевцу (ВИДЕО)
Преузмите андроид апликацију.
