Војвода Степа Степановић рођен је на данашњи дан, 11. марта 1856. године у Кумодражу, на Торлаку код Београда, као четврто дете, од мајке Радојке и оца Ивана.
Имао је два старија брата, Јована и Марка, као и две сестре.
Војвода Степа је још од ране младости био особењак, повучен човек, очито сањар, којега је живот бацио у средиште историјског вртлога, али у којем је осећај дужности превладао све друге унутрашње пориве.
Као дете био је веома крхке грађе, а када је имао седам година после једне незогде, када му је разјарени бик рогом распорио стомак, постао је још слабашнији, замишљенији и повучен у себе. Вероватно је због тога био мајчин мезимац.
Како се у оно време веома тешко живело, породице су имале средстава да школују само једно дете, и то најчешће оно које је било најслабије, пошто је сеоски живот сам по себи био веома захтеван.
Будући да је Степа Степановић био најслабији од деце, родитељи су одлучили да га пошаљу у школу.
Степина жеља је била да постане свештеник. Но, отац се овоме оштро успротивио, па је одлучио да га школује само под условом да не постане ни учитељ, ни свештеник.
Трогодишњу основну школу Степа је завршио у свом селу.
Од 1870. до 1874. похађао је гимназију у Београду, а у исто време, као и друга деца са села је морао да ради као послужитељ, док је летње распусте проводио радећи са браћом на селу.
Мада је био добар и вредан ђак, у школи се није посебно истицао, а после петог разреда гимназије који је завршио у Београду, као одличан ђак, уписао се без пријемног испита 1874. године у Артиљеријску школу (претечу Војне академије) и постао питомац XI класе.
Војничку каријеру је почео током Српско-турских ратова 1876—1878. као питомац-наредник, а током година активног службовања његови највећи успеси су били Битка за Једрене, Церска битка и пробој Солунског фронта, који га је уврстило у ред највећих војсковођа Првог светског рата.
Као најзаслужнији за победу српске војске у Церској бици, баш после ње је и произведен у војводу.
Турци су га звали Једренски громовник, Срби Церски јунак, а Французи Гвоздени човек.
Пензионисао се након 43 године војничке службе, почетком 1920. године, и то на лични захтев, због нарушеног здравља, у тренутку када је био командант Друге армијске области у Сарајеву. После тога се повукао у своју кућу у Чачку, где је провео последње године.
Када би изашао у шетњу скоро увек је био сам, у кафани није седео у друштву на чаши пива, а ако би ручао негде ван куће, ручао је сам за столом.
Иако је стари обичај налагао да официри, без обзира да ли се претходно познају, када уђу у кафану, увек приђу столу за којим већ седи неки официр, било млађи или старији, поздраве се, замоле га за дозволу да седну, те тако остану заједно за истим столом, за војводу Степу овај обичај није важио.
Чак постоји и једна анегдота, када је један виши официр, незнајући за Степину особеност, хтео да испоштује стари официрски обичај.
Наиме, у познатој крагујевачкој кафани „Талпар“, за једним столом седело је неколико официра, а за другим, по свом обичају, сâм војвода Степа, тада генералштабни пуковник. Овај виши официр, не знајући да војвода Степа не воли ничије друштво, пришао је, по обичају, његовом столу, саставио пете, оштро га поздравио, и ословио:
— „Господине пуковниче, част ми је да Вам се представим, молим допустите ми да седнем за Ваш сто.“
— „Мило ми је“, одговори хладно војвода Степа, „ја сам пуковник Степановић. Не допуштам да седнете за мој сто.“
— „Разумем!“
Посрамљени официр се окренуо и отишао, сав црвен у лицу, столу где су остали официри седели и смешили се овоме Степином „кратком поступку”, јер су и сами имали сличне доживљаје. Тада су му објаснили о чему је заправо реч.
Пензионерске дане војвода Степа Степановић је проводио далеко од великоварошке галаме, удаљен од радозналог света и разних ласкаваца.
Победник непријатељских армија, војвода Степа проводио је своје дане мирно и повучено, у својој кућици, у Чачку, занимајући се са својим унучићима и неговањем цвећа.
Мала башта пред кућом пуна шареног цвећа, које је расипало мирис, била је плод труда војводиних руку. Он је цвеће сâм садио и заливао, сâм плевио, неговао и у њему уживао.
Дана 27. априла 1929. године преминуо је победник са Цера, трећи српски војвода, Степа Степановић.
Војвода Степан Степа Степановић, један од великана за кога је било предвиђено место у Пантеону у Београду, по сопственој жељи сахрањен је на Старом гробљу у Чачку.
Колико је био поштован најбоље говори чињеница да је војвода сахрањен у присуству краља Александра, представника Владе, војних аташеа Француске, САД, Чехословачке, Румуније, Белгије и Пољске, те неколико хиљада људи, од званичних и делегација разних удружења, до обичних грађана, углавном ветерана протеклог рата.
Данас у многим градовима широм Републике Србије постоје улице и булевари који носе назив по чувеном српском војсковођи војводи Степи Степановићу.
У близини Новог Сада, 1920. године солунски добровољци подигли су село названо по чувеном војсковођи – Степановићево.
Преузмите андроид апликацију.
