Војислав Илић значајан је песник српске књижевности, један од зачетника реализма у српској поезији који је спремно раскрстио с дотадашњим романтизмом. Војислав Илић син је песника Јована Илића, рођен 1862. године у Београду.
Још од детињства био је јако болешљив. Није волео школу нити је марио за учење, па је већ у трећем разреду гимназије напустио школовање и то због слабог успеха у школи. Ипак, већ је тада почео да се занима за књижевност и политику, па је сам одлучио да одлази на предавања у Великој школи. Почео је и да активно учествује у политици, као и остала студентска омладина, иако он није званично био студент, нити је полагао испите. Ипак, на тај начин је стицао какво-такво образовање.
Будући да му је отац био важан песник и књижевник, њихов дом био је окупљалиште многих књижевника и важних људи из културно-уметничког друштва. Кроз кућу породице Илић прошли су бројни знаменити људи тога времена, попут Бранислава Нушића, Милована Глишића, Јанка Веселиновића, Лазе Костића, Јована Јовановић Змаја, Ђуре Јакшића, Лазе Лазаревића и других. Могло би се рећи да је Јованова кућа била једини књижевни клуб у престоници.
Врло рано је научио руски језик. Наиме, у њиховој кући су једно време боравили руски пилоти који су учествовали у српско-турском рату. Уз њих су сва Јованова деца научила руски језик. Штавише, сматра се да су Војислав и његова браћа превели бројна дела руских писаца попут Пушкина, Державина, Љермонтова, Шевченка и других.
Књижевност
Бројне књиге из очеве библиотеке и дружење с великим песницима тог времена резултовало је Илићевим интересовањем за песме. Читао је енглеске, немачке, италијанске и руске песнике.
Почео је да пише врло рано, а прву песму под насловом „Лепид“ објавио је са само 16 година. Своје песме слао је бројним књижевним часописима, а до тада најобимније дело, спев „Рибар“ објавио је 1881. године у часопису „Отаџбина“.
Војислав Илић је писао сатиричну поезију, родољубиве песме, љубавну лирику, романсе, елегије и описне песме. Сматра се једним од најплоднијих писаца свог времена.
Иако је објавио само три збирке песама пре него што га је прерана смрт одвојила од пера, оставио је дубок траг у српској књижевности, уневши до тада непознате европске елементе у српску поезију. У његовим песмама осећа се разлаз са дотадашњом романтичарком поезијом и прелазак на реалистичко певање.
Његово песништво дели се на неколико врста – на класично песништво инспирисано митологијом европских и азијских народа и романтичарско песништво у коме доминира елегична поезија, реалистичко песништво заступљено у сатиричним и социјалним песмама, парнасовско песништво утемељено на античким мотивима и симболичко песништво које је приметно само у збирци песама коју је објавио две године пре смрти.
Сматра се да је само у периоду од 1904. до 1906. године 16 Илићевих песама преведено на италијански језик. Данас је тај број многоструко већи. Неке од његових најпознатијих песама су „Химна векова“, „Бахус и Купидон“, „Сиво, суморно небо“, „Јутро на Хисару код Лесковца“, „Клеон и његов ученик“, „На Вардару“ и друге.
Химна векова
„Не знам је л’ на сну само ил’ збиља одлазим често
У чудан предео неки.
Ту свако казује место Трагове разорења;
Кипарис зелено тавни и коров шири се само,
И влажни, гробовски ветар океан таласа тамо,
И звижди са хладног стења.
И ја, уморан тешко са даљна некаква пута,
На пусту обалу седам.
И тада поред мене
Мртвачки пролази спровод у немом свечаном ходу,
А маске на лицу носе и луди, деца и жене.
Одакле долазе они?
И куда вечито греде
Тај спровод с песмама грозним?
И кога односе они у крило вечности седе
У вечерима позним?
Ћутећи пролазе они, и вечно по мраку блуде
И од времена давних
Бескрајни океан шуми суморну и хладну песму,
Химну векова тавни“ (15. март 1891)
Његове песме данас су део читанки широм региона, те део обавезне школске лектире. Нашле су се у бројним антологијама што довољно сведочи о песничкој зрелости коју је остварио иако је преминуо врло рано. Његове и песме његовог брата Драгутина и оца Јована компоновали су Јосиф Маринковић и Станислав Бинички.
Политика
Војислав Илић је као добровољац 1885. године учествовао у српско-бугарском рату. Иако није имао формално образовање Илић је био врло активан у политичком животу.
Објављивао је политичке текстове у опозиционим листовима, сатиричним текстовима исмевао стање у друштву и тиранију династије, те држао жестоке говоре на политичким скуповима.
Због својих словенофилских и либералних схватања често је био у сукобу с властима, прогањан је и оптуживан, а често је морао и да бежи из земље.
Упркос томе изабран је за коректора Државне штампарије, а током 1892. године радио је као учитељ у српској школи у Турн Северину у Румунији. Исте године постао је писар Министарства унутрашњих дела, а наредне године вицеконзул у Приштини.
Ипак, због лошег здравља се 1894. године вратио у Београд, где је преминуо од туберкулозе.
Уметност као породично завештање
Породица Илић припадала је привилегованом чиновничком слоју. Отац Јован, иако рођен под презименом Николић, променио је презиме у знак захвалности за помоћ и љубав коју му је пружио очух Илија. Школовао се у Београду, Крагујевцу, Прешову, Пожуну и Бечу. Био је песник, политичар, министар правде и члан Државног савета. Иако је могао, није желео да живи на Теразијама попут осталих припадника београдске елите, него је изабрао палилулско предграђе за свој дом.
Цео свој живот носио је народно сеоско одело, фес и чибук, па чак и онда када је био члан Владе. У њиховој кући окупљали су се сви виђенији људи Београда, а с обзиром да су их посећивали бројни писци, песници и композитори сматра се првим књижевним клубом тога времена. Јован је имао седморо деце, али су две ћерке преминуле врло рано.
Поред Војислава који је био песник, писар у Министарству и вицеконзул и остала деца су имала дара за књижевност. Ћерка Милица била је песникиња, баш као и средњи син Милутин. Најмлађи Жарко био је боем, одличан сатиричар, али врло лењ писац. Најстарији, Драгутин је једини стекао факултетску диплому. Био је правник, драмски писац и родоначелних градског романа. Осим тога, уређивао је часопис „Бранково коло“, те превео и уредио прву српску биографију пророка Мухамеда, објављену под насловом „Последњи пророк“. Милутин Илић објавио је збирку стихова, четири комедије и бројне преводе, док се Жарко у кафанама дружио са Стеваном Сремцем, Радојем Домановићем, Браниславом Нушићем и другим књижевницима, али није објавио ни једно своје дело.
Занимљиво је да су сви синови својим женидбама искомпликовали живот угледног Јована Илића. Наиме, Жарко је оженио кућну помоћницу, Милиутин без очевог знања учитељицу Јелену Јочић, Драгутин блиску рођаку, а Војислав је кући довео Тијану, ћерку песника и Јовановог доброг пријатеља Ђуре Јакшића.
Јован и Ђура би се лако помирили с њиховом љубављу да Тијана у то време није била малолетна. Војислав и Тијана су добили троје деце, две ћерке и сина, али су свим осим њега врло брзо преминули од туберкулозе. Након тога Војислав је започео везу с њеном млађом сестром Милевом, али та љубав није потрајала.
Године 1888. венчао се с ћерком угледног лекара Зорком Филиповић. Добили су ћерку Светлану. Туберкулоза је и песника послала у смрт 21. јануара 1894. године.
Институт за књижевност и уметност је у Београду крајем 2000. године организовао међународни научни скуп под насловом „Породица Јована Илића у српској књижевности и култури“. Српски историчари и књижевници говорили су о немерљивом значају породице Илић за наш књижевни развој.
Knjige savremenih novosadskih autora koje morate da pročitate
Преузмите андроид апликацију.
