С основом претпостављам да не постоји особа мог, а такође и нешто млађег и старијег доба, која у свом досадашњем животу није била на бар једном рок концерту, било домаћег или страног бенда или извођача.
Лично сам присуствовао стотинама, можда и хиљадама свирки, било у својству посетиоца са плаћеном улазницом, било у икаквом другом смислу.
Неке сам и организовао, углавном у сарадњи са неколико другара, а пар и сасвим сам. И у скоро сваком сам уживао, на овај или онај начин.
Нисам ни приметио да ми је то толико ушло у крв да сам све те догађаје посматрао као саставни део постојања, као неку врсту животног смисла.
И знам још много људи који то раде и доживљавају слично или скоро исто.
Концерти су главни смисао постојања и рада музичких уметника, на прсте једне руке се могу избројати они који из неког разлога нису уживо наступали, ако ништа друго, егзистенцијални разлози су преломили…
Први да кажем рок концерт, мада тај бенд не сматрам рокенрол групом, сам гледао са непуних 11 или 12 година. Са мном је био и мој две и по године млађи брат, којег је тако нешто престало да занима и пре завршетка свирке.
Његово интересовање за популарну музику и културу уопште се нагло повећало тек појавом панка, када га је и пубертет озбиљно продрмао.
Те чини ми се 1975. или 1976. године, у хали 1 новосадског сајма је (мислим први пут у Новом Саду) наступило Бијело дугме.
Са своја прва два албума, „Кад бих био Бијело дугме“ и „Шта би дао да си на мом мјесту“ најблаже речено представљало праву сензацију у то време.
Наравно да је хала била пуна, с тим што су у партеру биле постављене столице!
На монтажним трибинама, које у том облику постоје и данас негде у магацинима Спенса, публика је седела и посматрала крш и лом који се дешавао у партеру одмах након што је бенд изашао на позорницу.
Нисам баш много разумео а ни схватио ту невероватну хистерију око себе, важније ми је било да мој млађи брат и ја одемо неповређени кући, а довезао нас је и вратио наравно наш тата.
Иако сам знао углавном све песме, нешто ми ту није одговарало, није ми пријало једноставно речено.
Годину дана касније, када сам открио групу „Смак“,потом и друге југословенске извођаче попут „Тајма“, „Поп машине“, „Другог начина“ или „Булдожера“, било ми је све јасно.
С ове тачке гледишта посматрано, закључио сам да не волим и да никада нећу ни успети да заволим народну музику.
У било којем стању организма или животног доба себе пронаћи управо и само у рокенролу и блузу и свим њиховим дериватима.
И тако, преставши већ у самом старту да се занимам за и данас најпродаванији и најпопуларнији југословенски бенд свих времена, наставио сам да слушам све друго што ми је пало под руку.
То су биле углавном сингл плоче тада веома популарних и мени и мојој генерацији блиских страних извођача попут група „Sweet“, „Slade“, „T. Rex„…(истовремено, то су биле и прве грамофонске плоче у мом поседу).
Но, о концертима тих бендова сам могао само да сањам.
Из тог разлога сам се преoријентисао на оно што је тада било једино доступно: концерти домаћих бендова у Новом Саду.
О одласку на концерт неког страног извођача у Београд ем нисам ни смео да питам родитеље, ем нисам ни имао валидну информацију о истима.
Занимљиво је то како смо се моји другари, музички истомишљеници и ја довијали и сналазили за информације о гостовањима страних, махом енглеских и ређе америчких бендова у престоници.
Са ове тачке гледишта и информатичког друштва у којем живимо делује и нестварно и можда неком и романтично, но понекад је била истинска мука да сазнаш да је неко гостовао у твојој земљи, а ти ту информацију имаш тек након догађаја.
Но, такво је било време, ни радио као веома брз медиј често тада није пружао правовремене информације о ономе што је нас занимало…
Наставиће се…
Аутор: Обрад Боба Шкрбић
Преузмите андроид апликацију.
