Колико сте пута слушали приче о џиновским рибама из Дунава, од комшија пецароша и преписивали ове њихове „ловачке приче“ – машти проузрокованој неколицини испијених пивских флаша. Иако у већини случајева би сте били у праву да их окривите за „претеривање“, заиста су пре неколико деценија у мутним дунавским дубинама крај Новог Сада, пливале титанске рибе, тешке више од једне тоне.
Слатке воде на овим просторима су богате рибама попут шарана, кечига, сомова, смуђева, лињака, штука и других, ситнијих риба. Међутим и поред тога што сомови могу да нарасту до неколико метара, без дилеме највећа риба која је пливала Дунавом јесте – моруна. „Тинтанска риба“ и „краљица Дунава“ су само неки од назива ове врсте рибе која чије димензије нису једина ствар које је чине јединственом.
Са дужином до осам метара и тежином и до 1600 килограма, моруна била је прави горостас у дунавском свету. Чак се наводи да је, 1884. године, у Волги ухваћен примерак, од осам метара и 3200 килограма.
Животни век ове рибе може да надмаши и 100 година, припада фамилији јесетри (аципенсеридае), које одликује веома примитиван скелет од хрскавице, због кога су и развиле такозване „кожне кости”. Такође, може се препознати по кратким троугластим устима, пљоснатим нитима браде и другим сличностима са и данас познатом кечигом. Горња страна њеног дивовског тела обично је тамносива, док је доња, трбушна страна прљавобела.
Међу овим рибама налази се највише такозваних селица, које живе у мору, а мресте се у рекама. Малена кечига једини је припадник ове фамилије дивова на нашим просторима која се искључиво среће у слаткој води.
Ове рибе су јединствене и по својој плодности. Сматра се да једна моруна, у зависности од величине, може произвести више од 100 килограма икре, односно осам милиона јаја, што их сврстава међу најплодније рибе на свету.
Током највећег дела године налазе у Балтичком, Каспијском, Црном мору као и у источним деловима Средоземног мора. Хране се ситнијим рибама, раковима и мекушцима. У морима остају све док не достигну полну зрелост, када започињу своја лутања по слатководним токовима.
Размножава се у пролеће, на великим дубинама, са снажним, брзим струјама и каменитим дном па је због тога њена икра изузетно лепљива. Верује се да после једног мрешћења ова тајанствена риба прави паузу од неколико година пре него што се из богатих, хранљивих мора, упути у хладне речне брзаке.
Управо због њене величине, али и икре које производи, моруна је била „најплодоноснији“ плен риболоваца са ових простора.
Због ових својстава моруна је представљала „специјалитет“ и у трпезама древних народа, тако су богати римски патрицији раскошно украшавали ову рибу и тако је, окићену цвећем, износили на сто. У старој Грчкој сматране су за најукуснији оброк, у Кини је њено месо служено за царском трпезом, док су у Енглеској, Француској и Русији право на овакву племениту храну имали готово искључиво владари и племићи.
Ипак, у Војводини су у морунама могли да уживају сви друштвени слојеви, под условом да су успели да је улове, што наравно није био нимало лак задатак.
Познати путописац Вилхелм фон Таубе у својој књизи „Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема” је описао како су се у прошлости ловиле ове рибе.
„Моруна је глупа риба која не познаје своју снагу и лако се да ухватити. Најбоље време за то је од марта до октобра. Рибари, кад иду да је лове, баце мреже које нису јаче од оних којима се хватају шарани и штуке. Чим примете да је моруна у мрежи, они траже место на коме је и опколе га другом мрежом, која је јача, а начињена је од танких ужади и канапа. Затим гледају да се у малим чамцима приближе риби, чешкају јој главу и обесе јој о пераје неколико јаких гвоздених кука, причвршћених на исто толико ужета; она се тад обично мирно пусти да је довуку до обале.
Каткада се брани, поразбија чамце и повреди рибаре. Кад су моруну тако пола милом, пола силом довукли до обале, обавију је рибари јаким ужетима и труде се да јој на суво извуку бар главу, коју у трен ока ударе маљем; после чега целу рибу извуку на суво и секу је. На овај начин лови се у Срему, нарочито на местима где се Драва, Тиса и Сава уливају у Дунав, безброј малих и великих моруна од 5,6 до 10 центи и продају се, свеже по 20 крајцара ока (2,5 фунте) или се усољене шаљу у туђе земље. Али усољавају их тако рђаво да месо због тога постане грубо, тврдо и жилаво. А и со, која долази из Мађарске, у Срему је сувише скупа.”
По ауторовим речима, у Дунаву су хватане моруне тешке 1.400 килограма, у којима је проналажено чак 400 килограма икре, од које се прави кавијар.
Тако је, углавном сиромашно и непросвећено, становништво подунавских делова Срема, али и Новог Сада у 18. веку познавало вештину прављења скупоценог деликатеса, као што је кавијар.
Таубе у својој књизи истиче да је локално становништво итекако знало да искористи и остале делове рибе. Аутор истиче да је њено печено месо налик на телетину и да је врло укусна храна, док се од њеног мехура прави рибљи лепак, који је познат под именом рибља клија.
Касније су ове рибе хватане „пампурама”, метод који је забрањен у данашњем риболову, јер је изузетно опасан и по риболовца.
Овај начин риболова подразумева изразито оштре удице, стављене на плуту, отприлике 20 цм једна од друге, које су свезане тако да трепере у води. Како су ове врсте познате по склоности ка веселој игри, моруне би се заустављале да се забаве са необичним предметом, све док се не би уболе на велики број оштрих удица.
Кад би их рибар нашао уловљене, брутално су пробадане и привлачене у чамац посебним кукама. Додатни опрез био је неопходан приликом оваквог начина риболова, зато што је претила опасност да се и сам рибар закачи на ове страшно оштре удице, па да га снажна животиња одвуче у реку.
Неумерени риболов, као и изградња хидроелектране на Ђердапу, која је пресекла вековни пут њене сеобе, довели су до нестанка моруне из северног дела Дунава, те је ова врста рибе добила епитет „митског бића“, јер је данас немогуће на овим просторима упецати рибу и приближних димензија некадашње „краљице Дунава“.
Преузмите андроид апликацију.
