Данас није тешко бити другачији. Довољно је само да пробушиш рупицу за минџушу на неприкладном месту, искомбинујеш два несвакидашња и неуклопива комада одеће или офарбаш косу у неку флоресцентну боју.
У тим случајевима бићеш панкер, чудак, алтернативац, али не и отпадник. Данас си отпадник само уколико си политички бунтовник. Али, гле чуда, (тога само код нас има), на страни владајуће партије.
У Новом Саду већ годинама живи и расте један тихи, али освајајући тренд. Тренд звани ”бити виша класа”, ”бити у праву” и на крају крајева ”бити прави гариша”.
То значи да наглас можеш да кажеш да си робијао, конзумирао лаке и тешке дроге, опробао се у хомосекусализму, али никако наглас не смеш да изговориш да си на изборима, не дај Боже, заокружио број 1.
Да си гариша подразумева се ако си имао среће да одрастеш на Лиману, или ако си неким случајем успео да купиш гајбу у овом, како га његови мештани сматрају, интелектуално најелитнијем насељу.
Међутим, иако на Лиману стварно живе веома паметни људи, ширење града довело је до тога да су паметни мозгови морали да купују станове и на другим местима, па је тако остатак интелектуалне елите, који није нашао места у мирном кварту на обали Дунава, почео да се насељава којекуда у Новом Саду.
Зато данас паметних глава има и на Новом насељу, Детелинари, Сланој Бари, Ветернику и многим другим насељима која чине овај град.
Како појам ”више класе” наједном није могао да се презентује географским положајем, ми Новосађани смо напросто морали да пронађемо нешто због чега бисмо били супериорнији од других.
Куд сви Турци…
Терен за остваривање својих замисли, не морате два пута да погађате, пронашли смо у политици.
Поделили смо се на оне ”паметне” и оне ”глупе”. И немојте се заваравати да је у овој подели имало битно ко је и како оправдао свој назив, битно је једино ко је гласније викао и сервирао себе као супериорнијег.
Док су једни радили, други су викали да су они за време њихове владавине радили више, радили боље.
Е, ту долазимо до кокошијег слепила и момента у коме схватиш да човеку можеш баш свашта да продаш само ако га довољно дуго, најбоље систематично, убеђујеш.
Чудо је данашњи маркетинг, поготово, ако увек потврђује оно што желиш да чујеш.
То вам је као огледало које жени, која се огледа у њему, свакодневно говори да је смршала. Она цвета од среће док се сваким даном све више тови верујући да се не гоји, међутим, једнога дана ће морати да се суочи са истином, а тада, тада ће наравно кривца пронаћи у свему другоме, осим у себи.
Ал’ да се вратимо на тему. Док су једни ладили, други су марљиво радили и стварали услове какве имамо данас.
Да нема тих истих, тихих, који не ваљају, ови гласни данас не би могли себи да приуште тако удобне фотеље и модерне рачунаре иза којих се скривају и штите својим измишљеним сајбер алтер егом.
Али немојте мислити да то није унапред смишљено од стране оних глупих, јер елити се сад од прекомерног коришћења рачунара квари вид и успорава мозак, а то све иде на брк оних неписмених крезубих.
Да нема тих ”глупих”, Нови Сад не би постао још једна силицијумска долина у Европи.
Да они, са њиховим ”богзнакаквим” намерама нису одлучили да обележавају погроме и труде се да се свака српска жртва никада не заборави, ми би се и даље извињавали за све што јесмо и све што нисмо, а баш нам је лепо кренуло са тиме. Срам их било.
Да нема њих, полице у продавницама би нам биле као у већини европских земаља услед рата који траје, полупразне, без основних намирница.
Баш смо хтели на дијету, али и то су нам покварили!
Спољњој политици давно бисмо давали четр’ес дана, Бог да јој душу прости!
Основни проблем данашњице јесте што људи не проверавају ништа од информација које добију.
Довољно је да само један дрипац на улици измисли неку смицалицу и пусти је по интернету и то ће се завртети, барем у том интернет свету, иако је истина, можда, у потпуности другачија.
Дакле, данас није поента бити исправан, вредан, радан, иновативан. Данас је кључ успеха бити гласан и гласно негодовати на све што се испред нас нађе.
Него, некад помислим да су ови ”глупави” понекад стварно наивни јер упорно говоре: ”Дајте нам ви решења за проблеме у којима нам се налази држава. Ради смо за сарадњу!”
Немојте ме погрешно схватити, ја сам увек за демократију, него, тешко се било шта паметно може чути од људи, који у протеклих десет година, нису успели да оформе ”поштену” опозицију.
То ме неодољиво асоцира на малу Милицу из серије ”Отворена врата” која мисли да је због неколико амндмана које је прочитала спремна да води државну политику, а онда се, кад се наиђе на први озбиљан проблем и Цакана (њена мајка) подвикне, наједном сети да је само дете и да јој је десет година.
Ето, колико год мислиш да је супер да си толико паметан да схватиш да још увек ниси довољно велик да скинеш пелене, паметним те ипак чини када освестиш да је пелена препуна, знамо већ чега, те да је ред да је промениш.
Него, најгоре је колико нас је лако поделити на ове или оне. Ко би рекао да је главно занимање интелектуалне елите мрзети првог комшију јер не размишља онако како она мисли да би требало.
Колико путника годишње превезу „плави“ аутобуси, а колико километара пређу?
Преузмите андроид апликацију.
