Многи Новосађани знају за споменик или Улицу Васе Стајића, чак и они ван града кроз „Државни посао“ можда су упознати са овим називом, али чије име она носи?
Васа Стајић рођен је у Мокрину 1878. године, где је завршио и основну школу. Гимназију је уписао У Кикинди, али ју је похађао и у Сремским Карловцима, да би дипломирао у Сењу.
Студирао је у Пешти, слушао предавања и у Паризу и Лајпцигу. Право је дипломирао 1902. године, а 1907. године издата му је и учитељска диплома.
Његове речи најбоље описују његову просветитељску мисију.
„Неће војска решити питање наше будућности, она нас неће спасити срамотне улоге потрошача, нити ће нам отворити колоније куда бисмо ми извозили. Спас је наш везан за наде које смемо полагати у научнике наше и мислиоце, природњаке и индустријалце, у трговце и инжињере. И зато је наша главна брига да образујемо што већи број истински стваралачких људи, па и жена. И прва наша брига је школа.“
Као учитељ радио је у сеоским школама све док није постао професор на Учитељској школи у Сомбору, одакле је протеран због пропагирања српства, што Угарска власт није толерисала.
Сада када знате нешто о „позадини“ његовог живота, како је Васа Стајић задужио Нови Сад?
Васа Стајић 1912. године стиже у Нови Сад. Овде организује скуп свих Срба матураната у Војводини, како би се зближили. Почиње да издаје и сам финансира лист „Нови Србин“, који ће бити забрањен две године касније.
Васа је у свом часопису величао Србију и писао како је Угарска тиранска држава која Србе искоришћава.
Већ 1913. схватио је да је његов позив да „врати српство Србима“, те је људима по селима продавао српске књиге и окупљао их и причао им о српској историји и људским правима.
Један од његових храбријих потеза било је окупљање српских ђака и одлазак на Косово на Видовдан, где су заједно протестовали испред аустроугарског Конзулата.
Наредне године ухапшен је као „вођа српске револуционарне омладине“, суђено му је по више тачака и 1915. осуђен је на 10 година робије. Његови ђаци били су слободни, јер је сву одговорност преузео он.
У затвору је заражен туберкулозом, која га је касније пратила кроз цео живот. Из затвора је побегао 1918. године и запутио се у Загреб где му је била породица, уз то наставивши своју просветну и донекле политичку мисију.
Тих дана враћа се и у Нови Сад, где је био је секретар Матице српске до 1922. године, а од 1921. године радио је као професор у мушкој гимназији у Новом Саду.
Залагао се за заједнички живот великог броја нација у Војводини, толеранцију међу људима, поштовање различитих култура.
Важно му је било да се не запоставе други народи, да се не запостави Војводина, и да Србија, тада Југославија, не постане непријатељ против ког се до скоро борила.
„Неваљалци су они који Војводину крсте српском, а раде на томе да она буде изгубљена… Јер једно је јасно: нису Мађари Војводину изгубили зато што би она била српска, него зато што су били витези грубе силе, те одрицали правду многим народима Војводине“, писао је у једном чланку 1920. године.
До Другог светског рата бавио се просветом и писањем, сарађивао је са многим часописима и листовима за које је написао бројне текстове.
Други светски рат провео је у Карловцима разочаран, али и болестан. Време је користио за сређивање архивске грађе.
Након рата, проглашен је за доживотног председника Матице српске. Ипак, у тој титули уживао је свега три године.
Преминуо је на исти дан када је и рођен, 10. фебруара, 1947. године и сахрањен је на новосадском Успенском гробљу уз присутво великог броја људи.
На његовој сахрани био је и његов унук Растко, који се на откривању споменика „деда Васи“ пре више од 10 година присетио тог момента.
„Тек тада сам схватио да је он заиста велики човек. Неколико хиљада људи испратило га је на вечни починак, а ја сам у себи мислио: Ја сам унук великог Васе Стајића.“
Шта је иза себе оставио Васа Стајић?
Васа Стајић, чини се, увек је био далеко испред свог времена. Његове визије патриотизма и либерализма делују логично и потпуно исправно и у новим временима.
Написао је 100 научних студија и више од 20 књига, али још важније, цео живот провео је борећи се за своје идеје и идеале, у временима која, најблаже речено, нису била захвална за то. Као човек који се залагао за људска и мањинска права проживео је два најтежа светска рата, а као човек који се залагао за Србе и српски народ и слободу био је сведок великих страдања свог народа.
Ниједној власти није био омиљен јер се борио за интересе који су били његови, а по њему, у интересу свих, без обзира на националост, партију или било какву припадност.
Спојио је, за многе и данас неспојиве ствари. Своје ђаке водио је уочи Видовдана на Косово да изразе свој патриотизам и незадовољство окупатору, лично пропагирао српску историју и културу мештанима, а опет, залагао се за међусобно поштовање и права свих и био либералних схватања.
Много тога о њему није речено у овом тексту, али за крај, оставићемо његове речи, које је, чини се, и сам живео.
„Имајте више храбрости да културну мисао супротставите антикултурној и да јој помогнете до победе. Нарочито, не кукајте и не вајкајте се, него се борите.“
Po čemu ćemo pamtiti ovaj poslednji novembarski ponedeljak? (ponedeljak, 28. novembar)
Преузмите андроид апликацију.
