Осмог септембра у Будимпешти је одржана шеста заједничка седница Влада Србије и Мађарске. Овај догађај, коме је мађарски премијер Виктор Орбан посветио велику пажњу, веома је значајан за даљи развој односа наше две државе. Сведоци смо једног величанственог међусобног сазревања Срба и Мађара и кретања ка нечему што ће бити кулминација заједничког историјског искуства.
Наши односи развијају се дуго. Пре осам векова Стефан Немања писао је о свом схватању божански устројене геополитике њему познатог света, у којој су Грци цареви, Мађари краљеви, а Срби имају жупане.
Захваљујући Немањиним потомцима таква свест о нашем месту у свету драстично ће се променити. Средњи век обележиће периоди изузетне блискости српске и мађарске државе, попут владавине краља Драгутина или деспота Стефана Лазаревића и раздобља великог ривалства и сукоба око Мачве и Београда, за време краља Милутина и цара Душана.
Након мађарске катастрофе на Мохачком пољу 1526. године, поделићемо и искуство ропства под Османлијским царством, а у 17. и 18. веку заједно ћемо, под хабзбуршким барјаком, ослобађати своје завичаје од Турака.
Слободарска свест је такође једна заједничка особина, па ће 19. век бити време борбе за успоставу националних држава српског и мађарског народа. Крајем септембра ове године, у Сремским Карловцима ће бити сахрањен, по жељи из свог завештања, народни првак и војни заповедник Ђорђе Стратимировић, који је 1848. године био актер сукоба са мађарским револуционарним вођом Лајошем Кошутом, на заседању Угарског сабора у Братислави.
Он никако није пристајао на став мађарске елите да може постојати само један политички народ у Угарској, а на то је Кошут одговорио да ће међу њима морати да одлучи мач. Оштрице и барут су заиста одлучили, па је после много жртава, Мађарска револуција окончана поразом од царске Русије код Вилагоша и егезкуцијом њених лидера.
Кошут је успео да избегне најгоре и отишао је у изгнанство, где ће наставити да буде важна личност мађарског националног покрета. Мало је познато да је супрузи Лајоша Кошута бекство из Аустрије омогућио министар унутрашњих послова Кнежевине Србије, чувени Илија Гарашанин. Захвалан што му се супруга придружила, Кошут пише Гарашанину:
„За мене је драгоцена вера, да је спасење моје жене Вашом помоћи зрака божанског предсказања за оно братимљење Вашег и мојег народа, које су несрећни неспоразуми (да, да….неспоразуми, но не са српске стране) у прошлости тако горко помутили. То збратимљење лежи у интересу слободе наших народа.“
Вођа поражене Мађарске револуције схватио је на концу да су Мађари могли много више постићи у савезу са српским народом у Угарској, уместо што су и једни и други страдали у рату, који је био користан само Бечу.
Млади Светозар Милетић, који је инспирисао и мој блогерски идентитет, за време револуције 1848/9. ватрено је подизао морал српском народу и подстицао га да брани огњишта у Банату и Бачкој.
Искусивши сву трагику тог сукоба, он у свом листу „Застава“, током 1868. године, пише неколико текстова о односима Срба и Мађара, у којима, између осталог, каже:
„Не само да су Срби и Мађари на бојном пољу слични, него и у друштвеном и породичном животу, у својим народним обичајима и начину живота, многе сличне црте имају. Ова два народа су један другог по јунаштву ценили али су један од другог ревили. Иако би до јуче за једним столом седели, пировали и певали, сутра их је свет могао већ видети у два разна стана утаборена.“
Милетић је, кроз своје текстове, развио тезу о погубности ранијег упорног српског ослањања на централну бечку власт и о потреби да се, за промену, српски интереси реализују кроз договор са Будимпештом.
Да се коначно нађе неки заједнички именитељ између два „јуначна, искрена и гостољубива“ народа. Са таквим програмом је иступао и преко своје Српске народне слободоумне странке, која је покушала да избори простор за српски народ у оквиру мађарских стремљења за већу самосталност од Аустрије.
Поново нису сазреле историјске околности и мађарске политичке елите угушиле су све те покушаје.
Почетком двадесетог века уведена је још оштрија политика асимилације и ограничавања политичких права.
Блистава српска победа у Првом светском рату све је то променила и Мађарска је поново, из сукоба у којем је била на супротној страни од Срба, изашла као поражена.
Уследило је ослобођење и уједињење свих српских крајева некадашње угарске краљевине са Србијом. Српски народ је остварио свој вековни циљ, изван свих очекивања и најлуђих снова.
Односи југословенске краљевине и Мађарске били су неповерљиви и затегнути у почетку али су временом, током двадесет година мира, ишли ка зближавању и формирању нових политичких и економских веза, обнови инфраструктуре и пријатељству. Чак је потписан и Споразум о пријатељству 1940. године.
Међутим, историјске околности су дале ветар у леђа оним снагама у Мађарској које су биле за партнерство са нацистичким насиљем, како би се исправила „тријанонска неправда“.
Мађарска је учествовала у агресији на Југославију и њеном распарчавању.
Ту је такође важно приметити да су нас многи напали и окупирали пре осам деценија, али само је један лидер устао против таквог поступка своје државе. Мађарски премијер Пал Телеки извршио је самоубиство 3. априла 1941. године, дубоко свестан трагедије која ће произаћи из погажене речи пријатељства.
Као што такав чин није забележен код других високих политичара држава агресора, тако није било ни некаквог хрватског или бугарског или албанског Ендреа Бајчи Жилинског. Само у Мађарској је један посланик у парламенту осудио неки злочин своје државе – стравичну Новосадску и бачку рацију 1942. године.
Много је још примера како је, и у тим најмрачнијим тренуцима српско – мађарских односа било хуманости, храбрости и свести да Срби нису непријатељи Мађара. Само у Мађарској су из логора пуштана српска деца, па је тако из Шарвара, залагањем Епископа бачког Иринеја Ћирића, и уз дозволу мађарске владе, спашено око три хиљаде српске деце, од којих су многи живи и данас.
Тако ми је један од њих говорио о томе како мађарски војници нису хтели да препусте воз повратника из логора, који је у Барањи зауставила патрола усташа. По цену оружаног сукоба две савезничке војске, Мађари нису хтели тај воз да преусмере за Јасеновац, већ су до Новог Сада стигли другим путем.
Све те историјске вињете нас доводе у савремени тренутак.
Мађарска је озбиљна нација, која проучава своје историјске успехе и грешке и моје је убеђење да је тамо дошло до формирања свести да Мађари, само кроз искрено и отворено партнерство са својим словенским окружењем, могу да остваре своје интересе.
„Вишеградска група“ у којој су три словенске земље и Мађарска, плод је те свести. Више од хиљаду година, од када су Мађари ушли као клин између Јужних и Западних Словена, њихова политичка елита одустаје од доминације над њима и тежи партнерству са њима.
Виктор Орбан у то доминантно словенско друштво хоће да укључи и четврту словенску државу – Србију. Српска политика, кроз визију и лидерство Александра Вучића, препознаје интерес нашег народа и државе у таквом стремљењу.
Наше будуће потенцијално чланство у „Вишеградској групи“, којој се већ сада приближавамо у свему што можемо као земља ван ЕУ, довело би до формирања једне снажне политичке, привредне и вредносне вертикале од Балтика до Јадрана.
До средњоевропско-балканског партнерства малих народа који су вековима били таоци игара великих држава и народа са запада и истока. Готово је са „несрећним неспоразумима“ о којима је говорио Кошут, братимљење Србије и Мађарске је заиста „у интересу слободе“ и европске цивилизације.
Аутор: Млади Милетић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Младог Милетића, можете да прочитате овде.
Преузмите андроид апликацију.
