Од свих начина које данас имамо да путујемо, мени је увек најдражи био воз. Железница је, као најстарији начин модерног, на технологију ослоњеног, транспорта, посебно драга сваком историчару, носталгичару и романтичару. Мада, количина носталгије која се накупила у нашим железницама била је заиста претерана. Знате о чему причам. Одете напоље и гледате воз, који као метак сече плодне винограде и пашњаке Бургундије, а после дођете у Србију и уђете у вагоне које сте могли да видите у домаћим филмовима од пре четрдесет година.
Србија располаже са 4.093 километара пруга.
Када томе додате податак да је, до недавно, просечна брзина воза на нашим пругама била мања од просека од пре једног века, добија се слика једног потпуно упропашћеног важног државног система. Србија располаже са 4.093 километара пруга, од којих је само 147 километара у таквом стању да се воз може кретати брже од стотину километара на час.
Заиста поражавајуће. Слика немоћи и срамоте оних који су дозволили да дође до таквог пропадања, док су они обећавали „брзе пруге“ а неки други сваку реченицу почињали са „европским стандардима“.
Дубина пада ће, срећом, бити само још једна потврда величине успеха који нас очекује у наредном периоду. Читам како ће се уложити укупно пет милијарди евра, што је реална цифра, да би се за пет до десет година исправиле деценије јавашлука, неодговорности, лошег пословања и немара.
Враћања Србије у друштво развијених и озбиљних држава.
Да се разумемо, не говорим о вредним железничарима и стручњацима разних профила који су тамо радили или раде, већ о гарнитурама власти које су дозволиле такву пропаст. Не може се нешто одржавати и унапређивати без новца.
Железничари су још чуда правили да извуку максимум из прастарих ресурса са којима су располагали. Обезбеђивање средстава је одговорност власти. Стање железница је одраз стања у друштву, показатељ његове уређености, организованости и благостања или свега супротног од тих квалитета.
Зато ће први „Штадлеров“ воз који прође од Београда до Новог Сада бити истински весник враћања Србије у друштво развијених и озбиљних држава.
Историјски посматрано, Аустроугарска империја се до врхунца своје моћи довезла на шинама. Довољно је погледати неку железничку карту Краљевине СХС, па видети колико је инфраструктура била развијенија у Војводини него у било ком другом делу старе Југославије.
Тај огроман наслеђени потенцијал је упропаштен али сада представља поново основ за обнову, како економске моћи Србије, тако и конкретног бољитка за сваког појединца. Само кроз обнову свих железничких праваца ћемо моћи да зауставимо погубан раст великих градова на рачун мањих средина.
Када буде могуће да неко из Бачке Тополе или Врбаса оде на посао у Суботицу или Нови Сад возом и да се врати кући, на безбедан, брз и исплатив начин, ништа више неће бити исто.
Ка будућности Србију дефинитивно води пруга.
Међународна повезаност нам је такође веома важна. Има једна прича о војвођанском велепоседнику у једном малом месту, који је, када жели да оде у Будимпешту да се проведе, палио велики фењер на свом поседу поред пруге, а воз би стао да га покупи и врло брзо би са њиве био превежен до метрополе.
Колико ће само утицајних људи више путовати између српске и мађарске престонице и бити подстакнуто да удовољи својој радозналости, па застане и негде између и реализује неко улагање.
Ка будућности Србију дефинитивно води пруга, њоме смо до недавно ишли пешке, као Миле оном лајковачком, али данас имамо у перспективи укрцавање у композицију, која ће бити једнако историјска, као она којом је 1. септембра 1884. краљ Милан Обреновић кренуо за Беч, преко Земуна.
Аутор: Млади Милетић
Ставови изнешени у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
