Насловио сам овај текст измењеном великом мишљу Његошевом, која у оригиналу гласи „Крст носити нама је суђено, страшне борбе с’ својим и с’ туђином. Тежак вијенац, ал’ је воће слатко. Васкрсења не бива без смрти.“
Некоме ће бити помало бласфемично, али мени је овај цитат дошао у мисли када сам читао вест да је Фонд за иновациону делатност Републике Србије припремио двадесет милиона евра за финансирање пројеката везаних за нове технологије у нашој привреди. Зашто?
Зашто да не. Епске борбе не воде се само оружано, напротив, последњих деценија, у срећним друштвима, воде се у економији.
Оне знају да буду заиста „страшне“ и одвијају се на домаћем плану, међу ривалским привредним субјектима и научним круговима, али и „с туђином“ где од исхода мегдана зависе судбине читавих држава.
Време је показало, још од прве индустријске револуције, да је „тежак венац“ сталног иновирања и проналажења нових технологија и решења, оно што доноси „воће слатко“.
Васкрсења, обнове и просперитета, често не може бити без „смрти“ старих начина мишљења, превазиђених процеса рада и застарелих привредних система.
Иновирај или умри.
„Иновирај или умри“ рече давно отац модерног менаџмента, Петер Друкер. Дакле, нисам једини који за питање иновације везује епске и драматичне изјаве. Зашто је за Србију та тврдња апсолутно истинита?
Једноставно је – зато што смо мала земља, са ограниченим ресурсима и наша највећа шанса за брз развој и сустизање оних који су имали велику предност над нама, јесте економија знања. Привреда која ће за мање рада и са мање ресурса да производи већу вредност.
Девет милиона евра на располагању за пројекте из сфере науке.
Портал Фонда прима пријаве по првом позиву до 15. септембра, где је девет милиона евра на располагању за пројекте из сфере науке, технологије и индустрије.
Ове године славимо 165 година од рођења Николе Тесле, који је отишао у САД, јер је једино тамо, као сиромашни Србин, имао шансу да оствари своје визије.
Тако је учинио и Михајло Пупин. Немогуће је измерити колико је Америка просперирала и јачала сваке године, кроз иновације које су доносили људи које је била спремна да подржи.
Зато је тако драгоцено оно што држава овде коначно чини. Историја света би била другачија, да је Тесли био доступан неки програм материјалне подршке за иновације у Аустроугарској монархији.
Сваки перспективни научник који нам оде јер није имао подршку, свака мала иновативна фирма која се угаси јер није могла да издржи, то су за нас националне катастрофе.
Важно осмислити ново решење када сте суочени са промењеним околностима.
Ништа више од пандемије корона вируса није показало колико је важно осмислити ново решење када сте суочени са промењеним околностима.
Само неколицина земаља имала је тај капацитет да развије вакцину и оне су убрале заиста богате плодове, како у сфери сопствене здравствене безбедности, тако и у финансијском смислу и коначно политички, кроз утицај и моћ које су пројектовале на глобалном плану.
Србија можда не може да произведе од нуле вакцину за нову болест али праћење великих, кроз, рецимо, производњу по лиценци на којој се ради, је такође велики успех, који многи не могу да досегну.
Нереално је очекивати да будемо пионир иновација у било ком сектору, јер ће за развој најозбиљнијих нових технологија увек бити потребан огроман новац.
Оно што можемо је да део тог новца привучемо овде, да од државног новца више улажемо и да пратимо развој водећих привреда света али и светске науке, која ће бити све значајнија у здравству, пољопривреди и заштити животне средине, на планети која се драматично мења и стално поставља човечанству нове изазове.
Аутор: Млади Милетић
Ставови изнешени у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
