Читамо ових дана како ће нас, 9. и 10. јула, својим присуством поново почаствовати „европарламентарци“ Кнут Флекенштајн, Тања Фајон, Едуард Кукан и Владимир Билчик. Од ових људи, за које већина наших грађана појма нема ко су, део опозиције очекује подршку за изборне услове који на вештачки начин укидају здраво демократско надметање на политичкој сцени Србије. Нећу их овде разматрати јер се о њима доста говорило током више од годину дана.
Да ли су нам стварно потребни тутори?
Мене нешто друго занима у вези са овом темом. Јасно је, простим коришћењем „Гугла“ да ове политичке личности из ЕУ нису занемарљиве и свакако да не треба наступати ксенофобично ка било коме али да ли стварно Немац, Словенка и два Словака могу боље да разумеју српску политику и изборне услове од наше скупштине, њених челних људи и професора др Дејана Ђурђевића, који је дипломирао на Правном факултету у Београду, са оценом 9,90?
Странке које бисмо могли да назовемо некаквом „националном“ опозицијом, која једина и може да рачуна на реално и мерљиво учешће у политичком животу, пристале су одавно на дијалог под окриљем своје државе, одбијајући увредљиву тезу да нам је, као некаквим неписменим урођеницима, потребан тутор за устројавање политичке сцене.
Свашта им замерам али партије које су способне да седну цивилизовано са својим председником државе могу да назовем одговорним.
Са друге стране су они који кришом снимају своју срамотну хистерију у председништву Србије, а пред Европом глуме лучоноше цивилизације у балканској прашуми, кроз коју се не може пробити без оштрог мача конквистадорског, боље рећи тевтонског.
Није ни чудо онда што у делегацији Европског парламента имамо експерте са великим искуством праћења изборних процеса у Африци.
Не желим нипошто да потценим наше афричке пријатеље али ипак је Србија земља са два века модерне демократске традиције и туторство ове врсте јој није потребно.
Њих право не занима.
Оно је нужно онима који жуде за неким новим Монтгомеријем у будимпештанској канцеларији. Само заборављају да је тадашњи победник избора са презрењем одбацио такву помоћ, иако су је људи око њега обилато користили.
Као што ни тада јуришнике на власт нису занимале моралне или законске импликације преласка границе са ушивеним новцем у „Монт“ јакну, тако ни данас, оне који су из тих јакни ускочили у скупоцена одела, најмање интересује шта је законито, реално, могуће или правично.
Они немају о чему да разговарају са некадашњним најбољим студентом права, кад њих право не занима.
Тражи се комесарски диктат и оштро колонијално слово, увијено у обланде демократске ауре парламента ЕУ. Мада би им највише одговарало нешто попут Канцеларије високог представника у Босни и Херцеговини.
Четири представника Европског парламента ће заиста играти улогу коју сам им предвидео у наслову овог текста. Реч „апокалипса“ значи „откривење“ и нема ничега што неће бити откривено о природи дела опозиције која тражи страно заступништво.
Флекенштајн и колеге имају велику одговорност за углед важне европске наднационалне институције.
Остављам могућност да нас пријатно изненаде и заузму критичке и објективне ставове према својим клијентима али се бојим да нам ни о њима, ни о себи, неће открити ништа добро.
Аутор: Млади Милетић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију
