Новосађани, чини се, више од свега воле да причају о свом граду. Дакако, колико год им је драг због чињенице да пред “дођошима“ могу да се похвале о свом изворном пореклу, листа ствари које му замерају прилично је дугачка.
Просечан Новосађанин сваки дан на своју подугачку листу утефтери још неколико ставки за које је сигуран да би требало да се промене, те да би “он“ уколико би сутра добио неку моћ, све то организовао много, много, боље.
“Ето, некада се овде много лепше живело“, једна је од реченица које можете чути, како од оних који су некада овде стварно лепше живели, тако и од оних који у то време нису били ни рођени, те тај “лепши живот“ нису никада ни искусили.
Некад у Новом Саду није била оволика гужва у саобраћају
Некад овај Град није био град. Били су засади. Затим насељено место, варошица, градић.
Данас је град по свим стандардима које би цивилизован свет могао да пропише. И велик је. И биће још већи.
То подразумева већу фреквенцију саобраћаја. Али подразумева и изградњу нових саобраћајница, проширења постојећих улица и изградњу булевара. Ове изградње нам се одвијају пред очима, и треба да су нам на радост.
Некада у Новом Саду није било дођоша
Дођоши су основали овај Град. И колико год се трудили да докажемо сопстеви новосадски педигре, ако закопамо дубље у своју породичну историју, наћи ћемо неко наше семе негде тамо. Али ветар историјских промена је семена наших предака нанео на ово плодно тло.
Пре 300, 100, 50 или 25 година. Свеједно. Сад смо ту. И остајемо. Сви ми дођоши а ипак Новосађани, са педигреом или без.
Некад су се деца играла на улици у Новом Саду
И данас постоје квартови, насеља у нашем граду где ћете видети децу на улицама како се безбрижно играју. Становници нашег града могу да одлуче шта им је приоритет и у односу на то да изаберу део града који им одговара.
На Сланој бари се деца играју на улици. На Лиману ти је близу Дунав. Ако радиш у центру, одговара ти да живиш тамо или на Подбари. Свиђају ти се зелена дворишта између зграда? Ново насеље је прави избор.
Особине које Новосађани не сматрају манама
Знаш онај осећај када седнеш за волан, а дека почне да те саветује како се вози и како он то уме, или је бар умео, много боље од тебе. Онда замакнете на раскрсницу код Футошке пијаце, кад у целој оној галами и гужви само приметиш да дека више ништа не проговара већ је уплашено фокусиран на саобраћај.
Тек када прођете шпиц, галаму и нимало изненађујућу градску вреву, деда проговара: “Е, у моје време саобраћај није био овакав!“
Тишина у моменту гужве и једва приметна капљица зноја која му је клизнула низ чело, прећутно су одали признање да су се времена променила, те да не смемо остати у прошлости већ препустити кормило онима који боље плове у овом ужурбаном свету.
Онима, који ће сутра причати генерацијама које ће тек доћи како је у наше време све то било много боље, како се лепше живело, како смо боље умели и како они никада неће знати као ми.
Преузмите андроид апликацију.
