Министарство унутрашњих послова Србије издало је прошле недеље дозволу за пробну вожњу за два возила која поседују систем за кретање без интервенције возача, речено је за Танјуг у Влади Србије.
Дозвола је издата за ограничени простор и уз обавезу да на месту возача седи особа која има возачку дозволу, која је посебно обучена да контролише рад таквог аутомобила и може да у било ком тренутку искључи аутоматизовани систем вожње и преузме контролу над возилом. Наша земља је тако омогућила пробну вожњу и тестирање возила нивоа три аутономне вожње, што су пре тога урадиле само четири европске државе.
Будући да постоји много митова око тога колико је такво возило безбедно, да ли у њему возач може да дрема, ко њиме управља и шта ако током вожње стане насред ауто-пута, ко ће да га помери у зауставну траку, Драган Стаменковић, проф. др са Машинског факултета у Београду, каже да је Економска комисија Уједињених нација за Европу (која је и задужена за УН правилнике према којима се возила хомологују – одобравају за стављање на тржиште) издала пре годину дана документ „Све што треба да знате о аутономним возилима”, где је објашњено шта су митови, а шта стварност када је реч о овим аутомобилима.
Тако је мит број један да ће возила одлучивати кога да прегазe у случају дилеме. Овај мит је у вези са добро познатом дилемом са трамвајем. Данас се очекује, узимајући у обзир тренутна технолошка достигнућа, да ће системи за аутоматизовану вожњу морати да се придржавају истих правила као и конвенционална возила којима управљају возачи.
Постојећа правила саобраћаја захтевају од возача да у сваком тренутку контролише брзину кретања и да успори или заустави возило ако то тренутни услови саобраћаја захтевају. Са безбедносне тачке гледишта, уколико су ова правила наметнута возачу, зашто би она била блажа за аутоматизована возила, напомиње се у овом документу.
Као други мит наводи се да се аутономна возила крећу захваљујући 5Г мрежи. Овај мит говори да се аутономна возила првенствено ослањају на бежичну комуникацију. Међутим, ниједна технологија за аутоматизовану вожњу се не ослања на информације које долазе ван возила. Системи за аутоматизовану вожњу састоје се од хардвера, софтвера и сензора на возилу помоћу којих се извршава целокупан динамички возачки задатак.
Пре него што дођемо до тренутка у ком ће телекомуникационе технологије моћи безбедно да извршавају возачке задатке, неопходно је решити питања као што су покривеност мреже, кашњење сигнала и сметње, и то за све услове и на свим локацијама. Ослањање на информације које не долазе са возила могу узроковати дилему.
Примера ради, у ситуацији на раскрсници, да ли одсуство сигнала (који говори о присуству другог возила) заиста значи да нема другог аутомобила у близини или друго возило због неисправности не емитује одговарајући сигнал, односно постоји сметња која омета комуникацију.
Преузмите андроид апликацију.
