Прослављени српски писац Милорад Павић рођен је на данашњи дан 15. октобра 1929. у Београду.
Павић се прославио пошто је објављен „Хазарски речник“, необично књижевно дело, у форми лексикона, које се може читати на разне начине, не нужно строго линеарно.
„Хазарски речник“ објавила је београдска Просвета 1984. године. Исте године награђен је Ниновом наградом. Када се појавио енглески превод 1988. године, у издању угледног њујоршке куће Кнопф, уследила је глобална популарност.
Дело је преведено на више десетина језика. Критичари су га, ма шта то значило, тумачили као постмодерну књижевност.
У извесном смислу постојао је парадокс да је Павић претходно објавио низ књига и радова, литерарне и, посебно, научне садржине али је остао готово анониман. Иако је, био знан у академским круговима, неподељено уважаван као научник, ван тих уских оквира био је заправо потпуно непознат.
Павић је био песник, литерата, историчар књижевности, културе уопште, универзитетски професор, преводилац, академик.
Рођен је у породици интелектуалаца, шта више и међу даљим прецима имао је људе од пера. Отац је био вајар и сликар. У поетски сроченој аутобиографској цртици, помиње: „Ја сам писац већ две стотине година. Далеке 1766. један Павић је објавио у Будиму своју збирку песама и отада се сматрамо списатељском породицом“.
Његово прво објављено дело 1967. године, било је „Палимпсести“, поезија. Као историчар културе био је стручњак за српску књижевност барока, класицизма, предромантизма, симоболизма. Отуда дела: „Историја српске књижевности барокног доба“ (1970. год), „Војислав Илић и европско песништво“ (1971), „Гаврил Стефановић Венцловић“ (1972), „Војислав Илић, његово време и дело“ (1972), „Језичко памћење и песнички облик“ (1976), „Историја српске књижевности класицизма и предромантизма“ (1979), „Рађање нове српске књижевности“ (1983).
Био је универзитетски професор од 1974. до 1990. на Филозофском факултету у Новом Саду.
На позицији декана Филозофског факултета био је у периоду од 1977. до 1979. године.
Редовни професор постао је 1977. године. Од 1982. предавао је на Филозофским факултету у Београду, где је држао курс Историја културе југословенских народа.
Редовни члан Српске академије наука и уметности, Одељења језика и књижевности, постао је априла 1991.
На литерарном плану следили су, прво још једна збирка поезије „Месечев камен“ (1971), потом приче „Гвоздена завеса“ (1973), „Коњи светога Марка“ (1976), „Руски хрт“ (1979), „Нове београдске прице“ (1981), „Душе се купају последњи пут“ (1982).
Превео је и приредио српска издања Пушкина, Бајрона. Приредио је дело Гаврила Стефановића Венцловића (1680—1749) српског писца, поете, преводиоца, илуминатора, иконописца, свештеника, књигом „Црни биво у срцу“ (1966) подсетивши на заборављеног великог списатеља.
У време глобалне популарности крајем осамдесетих, предлаган је за Нобелову награду, са разних страна света, из Европе, САД, Бразила.
Следиле су књиге: „Предео сликан чајем “ (1988), „Унутрашња страна ветра “ (1991), „Посљедња љубав у Цариграду“ (1994), „Шешир од риблје коже“ (1996), „Стаклени пуж“ (1998), „Кутија за писање“ (1999), „Звездани плашт“ (2000), „Уникат“ (2004).
Његов приступ литерарном поредили су са Борхесом, Кортасаром, Умбертом Еком.
Писао је бајковито, преплићући митове, предања, реалне и сасвим измаштане историјске или псеудоисторијске изворе, градећи особени колоплет који је опчињавао, не допуштајући читаоцу да одступи. Играјући се притом речима, неретко ван логике, увек са дозом поетског.
И његова књижевна дела, не само научна, одисала су заправо сасвим ретком енциклопедијском ерудицијом, непојмљивим фондом најразличитијих знања, ослањајући се на предања, веровања, древна учења. Потом је следила машта, особена литерарна дорада.
Сам је забележио „са запрепашћењем“ да су његова дела доживела око стотину превода. Књижевне облике које је примењивао представљао је поетски: „Написао сам роман у виду речника, други у облику укрштених речи, трећи у виду клепсидре и четврти као приручник за гатање картама тарот. Пети је био астролошки водич за неупућене.“
Није крио да је прича о Хазарима, древном туранском народу који је од 7. до 10. века имао значајну државу у степама данашње јужне Русије, северно од Кавказа, негде између Каспијског и Црног мора, а који је потом поступно ишчезао, у пренесеном смислу, прича о његовом народу, Србима.
Овај свет напустио је последњег дана новембра 2009. Имао је осамдесет година. Како је сам приметио, за живота, добио је признања која писци најчешће добијају тек после смрти.
Првом писцу 21. века, како су га описивали, подигнут је споменик не само у Београду, него и у Москви.
Драмске обраде његова дела добила су у театру, али и на филму.
Hiljade vernika dočekalo srpskog patrijarha u Sabornom hramu u Podgorici
Преузмите андроид апликацију.
