У претходном тексту осврнуо сам се на прилике у региону средње Азије, након повлачења САД из Авганистана. У овом тексту настављам да пишем о региону фокусирајући се на положај Таџикистана у односу на суседе и друге велике силе. Конкретно, на значај провинције Горно-Бадахшан у Таџикистану, која се налази у додиру са границама Киргистана, Кине и Авганистана.
Шта је Горно-Бадахшан?
Горно-Бадахшан чини северни део ширег региона кроз историју познатог као Бадахшан, чији се мањи, јужни део, под идентичним називом (Бадахшан) налази у Авганистану. Аутономна област Горно-Бадахшан, као највећа провинција Таџикистана, чини готово половину територије те државе.
Уједно, само три одсто популације живи у поменутој регији, која ужива посебну аутономију и на чијој територији претежно живе Памирци и у нешто мањој мери Таџици, Киргизи и Ваханци. Са друге стране, у Авганистану, у провинцији Бадахшан, већину чине Таџици, а мањину Памирци и Ваханци, потоњи концентрисани махом у долини реке Вахан.
Шаренолика етничка структура становништва у овим, као и у другим поменутим провинцијама различитих држава средње Азије знатно отежава проучавање међународних односа, обзиром на то да националне мањине често гаје различита осећања и интересе према суседима у односу на централне власти државе у којој живе (поново примећујемо паралелу са Балканом). Управо ови вишеструко испреплетени односи народа који деле овај простор, а који су подељени нестабилним границама представљали су „Гордијев чвор“ (пост)колонијалног доба.
Какав је интерес великих сила у овом делу региона?
Како се сам Таџикистан налази на граници са Кином, уз централно место на старом Путу свиле, очигледно је интересовање низа различитих кинеских династија за овај регион током историје. Руско царство, са друге стране, ширењем на исток такође брзо увиђа значај овог дела региона у контексту „Велике игре“ са Британијом, али и стратешког запречивања Кине у циљу остваривања већих концесија.
Подељена контрола ширег Бадахшана крајем деветнаестог века довела је Ђинг династију, Романове и Авганистански Емират у политички и дипломатски сукоб око контроле територије. Три стране су током деведесетих година деветанестог века наочиглед успеле да усагласе ставове око граница у региону, међутим, проблеми Ћинг династије са легитимитетом унутар својих граница значила је да ће коначно питање граница на западу сачекати неко друго време.
Русија се, са друге стране, такође врло брзо сусрела са кризом легитимитета царске династије у периоду након 1914. што је кулминирало стварањем СССР. Ипак, Москва је врло брзо повратила утицај у региону и 1925. године прикључила Аутономну област Горно-Бадахшан Таџичкој Совјетској Социјалистичкој Републици.
У каснијем периоду Хладног рата, сама територија Таџикистана представља кључно подручје за интересе Москве, како у правцу инвазије у Авганистану, тако и у контексту односа према Кини.
Након слома СССР-а, током грађанског рата у Таџикистану Горно-Бадахшан 1992. године проглашава независност и у оквиру Уједињене таџичке опозиције, уз подршку авганистанских муџахедина, талибанских фракција и Ал-каиде, ратује против централних власти у Душанбеу – подржаних од стране Русије и других бивших република Совјетског Савеза у региону.
Упркос томе што је велик број држава широм региона као и широм света подржавао искључиво централну власт у Душанбеу, побуњеници су такође имали међународну подршку, радикалних исламских група од којих су неке окарактерисане и као терористичке организације.
Рат на својој западној граници, као и верска радикализација различитих група у региону, су свакако проблеми који су такође изазвали и велику пажњу Пекинга, међутим конкретна војна и политичка акција са те стране је изостала.
Током рата, величина саме провинције као и суров терен и клима послужили су као погодно тло за сепаратисте који су одолевали централним властима више од пет година. Напослетку, уз посредовање УН, као и активну улогу САД и Русије мир је склопљен 1996. године, а ситуација је враћена на пређашње стање уз велики број жртава, али уз минималне политичке промене.
Тихи повратак Кине у централну Азију и диверзификација приступа региону.
Упркос чињеници да Кина дели (тада још спорну) границу са Таџикистаном, као и чињеници да се уз поменуту границу налази кинеска провинција Синђанг, Пекинг није узео активно учешће у тадашњој политичкој кризи у Таџикистану.
Академска заједница се слаже у оцени да је активнији ангажман Пекинга у поменутом сукобу избегаван махом како би се избегла могућа радикализација одређених група у Кини, управо у Синђангу. Уз то, након пада СССР, Пекинг врло опрезно приступа билатералним односима са бившим републикама Совјетског Савеза у периоду још недефинисаних односа снага у региону, како би се избегао сукоб интереса са Москвом.
Кина задржава пасиван приступ политичкој ситуацији у Таџикистану и током већег дела прве деценије двадесет и првог века, што се првенствено огледа у скромним инвестицијама као и релативно малој државној помоћи у поређењу са САД и Русијом.
Ипак, индиректно, Кина покушава кроз мултилатерални приступ да стабилизује своје суседство на западу кроз Шангајску петорку током 1996. године. Своје место у новом клубу поред Русије и Кине, налазе и Казахстан и Киргистан, као и Таџикистан, чиме сама организација добија на регионалном значају.
Управо ова платформа омогућила је Кини да превазиђе проблем комуникације са постсовјетским простором и омогућила решавање одређених проблема граница са поменутим државама. На таласу развоја билатералних односа у региону Шангајска петорка 2001. године, приступањем Узбекистана, прераста у Шангајску организацију за сарадњу (ШОС), односно Шангајски пакт.
Примарни циљ ШОС свакако јесте безбедносна и политичка сарадња поменутих држава, упркос томе, поред мултилатералне платформе покренуте домаћом иницијативом, Пекинг настоји да и преко савезника и партнера са традиционалним присуством у региону, Пакистана као и Русије, утиче на безбедносну ситуацију у региону, пре свега у правцу борбе против тероризма, као и против производње и трговине наркотика.
Искуства у мултилатералном организовању Шангајске петорке послужиће Пекингу у низу каснијих међународних пројеката економског карактера у којима ће Кина играти централну улогу у Азији, али и шире.
Аутор: Милан Кузмановић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Милана Кузмановића можете прочитати овде
Milan Kuzmanović: Kriza na “Bliskom Zapadu” – pogled iz Pekinga (prvi deo)
Преузмите андроид апликацију.
