Да је велики Мирослав Антић данас жив, прославио би свој 91. рођендан, а можда нам и у то име даровао понеку чаробну песму какву је само он умео да напише. Иако дуго није међу живима, ми ћемо данас, симболично, прославити овај дан нашим скромним доприносом, сећањем на њега и трудом да га никада не заборавимо.
Ко је био Мика Антић?
Мика Антић важи за једног од најпопуларнијих послератних песника на нашим просторима. Међутим, иако је припадао читавој Србији, ми Новосађани смо га увек својатали и он је, некако, увек био наш!
Разлог томе није само љубав Новог Сада према Мики, већ и Микина неоспорна љубав према Новом Саду.
Он би једноставно имао таленат да пронађе лепо у свему.
Иако никада није био функционер или члан ФК Војводина, Мика Антић навијао је за црвено-белу новосадску екипу свим срцем.
„Макар испала у подсавез, Војводину нећу изневерити“ цитат је управо Антића, који се у току прошле године у једном моменту нашао и на новосадским билбордима у склопу акције клуба.
Своју подршку „Старој дами“ Антић је овековечио песмом, коју клуб и данас користи као званичну химну.
Везујемо га за романтичне изјаве љубави, шашав, другачији поглед на реалност и бескрајне боемске ноћи.
Био је толико обичан, а необичан човек. Поред књижевности по којој се и прославио, бавио се новинарством, филмом, а био је и врстан сликар!
Био је од оних Новосађана који седе на клупи и замишљено читају новине, оних који када шетају упијају лепоту сваког педља који пређу, оних који су лепоту унутар себе умели да пренесу и споља.
Поред велике збирке уметничких дела, сећање на њега одржавају и “Антићеви дани“ који се од 2007. године обележавају сваке друге недеље марта у години, али и његов споменик у Дунавском парку, који се налази на незаобилазној рути свих уметнички освешћених туриста који дођу да нас посете.
Умео је да каже да се у нашем граду остаје заувек. Често је наглашавао да то није због ванвременске лепоте и да то чак није ни избор, да је то једноставно тако чак и када дођеш са полупразним кофером… Нешто ти не да да одеш.
Због тога је, када је одлазио на онај свет, пожелео да му на гробљу прочитају “Бесмртну песму“ и одсвирају “Пира манге коркоро“ како би његов олазак из Новог Сада био што достојанственији и што мање тужан.
Део “Бесмртне песме“:
Немој да будеш тужан.
Толико ми је стало
да останем у теби
будаласт,
чудно драг.
Ноћу кад гледаш у небо,
и ти намигни мени.
То нека буде тајна.
Упркос данима сивим,
кад видиш неку комету
да видик зарумени,
упамти: то ја још увек
шашав летим и живим.
Преузмите андроид апликацију.
