Хладног новембарског дана, у Танкосићеву, малом насељу великог имена, наслоњеном на Кисач, градоначелник Новог Сада Милош Вућевић открива споменик мајору Војиславу Танкосићу, бесмртном јунаку Великог рата.
Том приликом изјављује: „До јуче нисмо смели да споменемо војводу Танкосића, а и данас ће нас нападати гласна, радикална мањина, јер им сметају патриотизам и истина, тумачећи да су ретроградни и не-европски.“ И заиста, није морао много да чека да се остваре ове његове слутње. Само неколико дана после ове изјаве градоначелника Вучевића напада минорна политичка групација, гордог и неистинитог назива – „Народна странка“. Из њене маленкости и неконсеквентности, јавља се најгласнији и најрадикалнији микроскопски политички организам, Борислав Новаковић.
Баш негде кад сам уписивао студије права у Новом Саду, аферама већ добрано обележен бивши градоначелник Борислав Новаковић, домогао се функције директора Завода за изградњу, односно у његовом случају, разградњу града.
Озлоглашени манипулант, познат по гласању у скупштини са седамсто километара даљине, за чија су непочинства знали и студенти на клупама кампуса, ових дана води најприземнију клеветничку кампању против градоначелника Новог Сада Милоша Вучевића и позива на његову смену. То не могу да гледам без реакције.
Помислих, да ли су ови у (Не)народној странци толико невешти да крену фронтално на једног од најуспешнијих градоначелника у Србији, који скоро већ десет година ниже резултате какве они никада нису могли да понуде? Да ли је до Танкосића можда? Пошто другосрбијански медији извештавају, не да је градоначелник открио бисту хероју одбране Србије, него „оснивачу Црне руке“. Можда ту лежи она суштинска мотивација да се не дозволи Вучевићу да заокружи деценију свог, превише родољубивог, труда на месту градоначелника.
Стварно, шта је биланс десетогодишњег Вучевићевог службовања у новосадској Градској кући, што се тиче културе сећања и споменичке баштине? Чиме је то навукао такав гнев? Танкосић је изгледа само прелио чашу. Добар повод да се мало осврнемо на стање у овим областима у Новом Саду, какво је било пре, а какво је постало током три мандата Милоша Вучевића?
Сви се слажемо да је Михајло Пупин историјска величина и личност непроцењиво важна у историји нашег народа. Сасвим је прикладно и достојно да један од централних булевара Новог Сада носи његово име.
Оно што никако није достојно њега, је споменик који му је посвећен у тој улици, а који су 2011. године открили тадашњи градоначелник Игор Павличић и председник Скупштине града Александар Јовановић. Након, не претерано свечане, церемоније, ондашњи „градски оци“ откривају чудну фигуру српског великана, који делује као да пати од акромегалије.
Жао ми је што морам да кажем али авангардни стил суботичког вајара Саве Халугина је потпуно неадекватан за представљање историјских личности.
Коалицији ДС-ЛСВ је ваљада било једино важно што је тај уметник редовни члан тзв. „Војвођанске академије наука и уметности“. Запитајте се колико сте се пута, за ових десет година, осврнули на споменик човеку који је дао немерљив допринос Србији, нарочито дефинисању њених северних граница и да ли вас је тај споменик икада надахнуо и покренуо на било какво осећање?
Били су Павличић и Јовановић додатно активни те 2011. године, са још једном неинспиративном скулптуром, овога пута посвећеном писцу и политичком мислиоцу Васи Стајићу. Он је смештен на травњак комплекса Бановине, као својеврсни „златни идол“ Лиге социјалдемократа Војводине, која промовише само онај део његове заоставштине, који тумачи у антисрпском кључу. Тако је и поменути Јовановић, при откривању споменика, истакао како је Стајић био прогањан од некаквог „београдског режима“, што му је ваљда загарантовало место у новосадској споменичкој баштини.
И када су знали да ураде скулптуру великана да на нешто личи, попут оне која изображава Лазу Костића, претходници Милоша Вучевића су нашли неки други начин да испоље свој јавашлук, неспособност и склоност ка малверзацијама.
Тако је и велики Костић добио споменик на потпуно неадекватној локацији у Улици Модене али је овај проблем засењен чињеницом да су са постамента, после мање од деценију, почели да отпадају делови, што упућује да је радове вероватно изводио Новаковићев Завод за изградњу града.
Пре краја те несрећне 2011. године, тадашњи партијски другови Боре Новаковића, „прославили“ су 150 година Српског народног позоришта, подизањем веома дискутабилне скулптуре балерине Марине Олењине, која ништа није допринела сећању на ову велику руску уметницу, а још мање је учинила за афирмацију вредности које носи век и по трајања СНП-а. Срећом па се нису досетили да одају почаст рецимо Јовану Ђорђевићу на ту велику годишњицу, добили бисмо још једног пластелинског Пупина, сулудих пропорција.
Ето нас у 2012. години, када је 13. септембра Милош Вучевић први пут изабран за градоначелника Новог Сада.
Реафирмација културе сећања и традиционалних вредности кренула је готово одмах. Већ у новембру, градска слава Ђурђиц, годинама бојкотована од претходног режима, бива прослављена у заједништву званичног Града и Епархије бачке. Вероватно је нови градоначелник знао да му ово увођење молитве у Градску кућу неће бити никада опроштено.
Наставило се у духу уважавања Српске Православне Цркве и почетком 2013. је 71. годишњица Новосадске рације обележена у пуном сагласју и сарадњи са Епархијом бачком, са којом је претходна градска власт прекинула сву комуникацију око догађаја и укинула Одбор за организацију обележавања, који је Вучевић обновио. Бивше градске структуре мора да је излудело и присуство тадашњег првог потпредседника Владе Александра Вучића на комеморацији, на коју је довео заменика премијера Мађарске и започео историјски посао помирења српског и мађарског народа.
Можда је ипак највећи грех био што је градоначелник Вучевић дозволио да се спомен-обележје страдања у рацији подигне и тамо где се оно заиста дешавало, на плажи Штранд.
Гранитна коцка на којој је уклесано „Нови Сад памти“ постављена је после вишегодишњег инсистирања Епархије, јеврејске заједнице и удружења грађана, које је власт ДС-а упорно игнорисала.
Деструктиван, суманут и идеолошки мотивисан, сукоб званичног Града Новог Сада са Епархијом бачком, која вековима изграђује верски, културни али и урбани идентитет огромне већине Новосађана, окончан је једноставно, природно, уз примену јасних и универзалних принципа уважавања верских слобода, поштовања историјске и друштвене улоге Цркве, испољавања пристојности и кућног васпитања. Што су све мисаоне именице и несхватљиви појмови за клеветнике Милоша Вучевића.
Од тих првих дана и спомен обележја Рације на Штранду, сваке године дешавали су се нови помаци у неговању културе сећања и унапређењу споменичке баштине.
Пошто је антисрпска атмосфера развејана, отворио се простор за многе мале и квалитетне иницијативе. Тако је, у октобру 2013, обновљен споменик руским војницима из Великог рат,а који су страдали на Петроварадину. У овом делу града исте године је обновљено и обележје страдања грађана Батајнице у Првом светском рату. Јануара 2014. подигнута је биста српском родољубу Кости Хаџију, једном од оснивача ФК „Војводина“.
Следећа, 2015. година, била је нарочито плодоносна.
Током јануара откривена је спомен-плоча породици Чура, страдалој у Рацији и постављена је Његошева биста на кампусу Универзитета; у јуну је обележје на згради Правног факултета добио Димитрије Давидовић, писац Сретењског устава. Августа те године градоначелник је открио бисту јунаку Априлског рата, Александру Берићу. Септембра је завршена реконструкција Београдске капије у Петроварадину, на коју је враћен рељеф посвећен уласку Српске војске у Нови Сад 1918. године, који су усташе уништиле на почетку Другог светског рата.
Врхунац ове споменичке ренесансе у Новом Саду уследио је 25. новембра 2018. године, када је Град коначно реализовао своју одлуку из тридесетих година прошлог века и подигао достојан споменик краљу Петру I Ослободиоцу, иначе прву скулптуру коњаника у историји Српске Атине.
Три и по тоне тежак, четири метара висок, на постаменту од шест метара, овај споменик, који је открио, тада већ председник Србије Александар Вучић, поводом једног века од присаједињења Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, представља глогов колац у срце сепаратистичке идеологије на северу Србије.
Одушевљено дочекан, нарочито од младих Новосађана, успели рад Зорана Ивановића оплеменио је велики простор испред гимназије и дао повод за пријатно уређење историјске „Рибље пијаце“ у његовој позадини. Довољно је упоредити уметничке домете, као и симболичке, естетске, урбанистичке и туристичке ефекте овог споменика и „монументалног“ Пупина из Павличићевог доба и закључци о заслугама и дометима тадашњег и садашњег градоначелника се намећу сами.
Новаковић је ван конкуренције.
За његовог мандата, од 2000. до 2004. године, у Новом Саду није подигнут нити један једини споменик. Можда из тог разлога син овог бившег градоначелника насрће циглом на лик Милоша Вучевића? Преношење нагомиланих личних фрустрација и анимозитета на потомство је нешто најгоре што можете да им учините као родитељ.
Ни после тог, истински монументалног дела за покољења, није се стало.
Новембра 2019. године откривена је спомен-плоча погинулом команданту Новосадског корпуса, генерал-мајору Младену Братићу, у згради Команде Прве бригаде Војске Србије. Децембра те године постављена је плоча на родну кућу Слободана Јовановића, а јануара 2020. и спомен-плоча у Улици Светозара Милетића, посвећена масовном страдању њених станара у Новосадској рацији.
Маја 2020. градоначелник је на Клиси открио бисту владике будимског Данила Крстића и том приликом је изјавио:
„Настојаћемо да обележимо сва историјски важна места и да посветимо пажњу, односно искажемо пијетет, према свим оним људима који су задужили овај град и овај народ и то кроз јединствену, стратешку одлуку.“ Е то је већ кап која је прелила чашу гнева аутошовиниста. Зар Вучевић мисли баш сва важна места и личности да обележи? Пошто је први градоначелник у модерној историји Новог Сада који је спојио три мандата, можда му и пође то за руком и шта ћемо онда, кад иза њега остану сви ти српски споменици?
Пошто је Савет за културу града, крајем септембра ове године, прихватио иницијативу неколико институција да се подигне споменик „Апотеоза Српске Војводине“, који би објединио статуе патријарха Јосифа Рајачића, ђенерала Ђорђа Стратимировића и војводе Стевана Шупљикца, озбиљна намера градоначелника Вучевића да истраје у оваквој културној и идентитетској политци више је него јасна.
Види се и на примеру само споменичке баштине, колико смета Милош Вучевић круговима који су предуго држали Српску Атину као таоца својих интереса, свог нерада и безидејности.
Зато је данас дужност сваког искреног родољуба и поборника аутентичне српске културе, да дигне глас против покушаја клеветања, вређања и криминализовања градоначелника Новог Сада од стране најгорег политичког зла које је овај град видео после Другог светског рата. Мени је из Суботице све јасно, верујем да је Новосађанима још јасније. Зато ни овај перфидан и беспризоран напад неће проћи али се увек ваља подсетити на резултате које је тешко и побројати, чак и из овако јасно издвојене и омеђене области.
Аутор текста: Сава Стамболић, дипломирани правник, сарадник Центра за друштвену стабилност
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
